Prosvetni glasnik

ОСНОВИ МОРАЛЛ

био више љубљен, више пажен но ти ? Ти би рскао, као мало час, да то не би било право. и ти би ту имао право. Ви сте свп једнаки и пред ро дитељима и међу собом. Ни једно не вреди више но друго, и родитељи ваши поступају према свима вама једнако. Запамтите: БраКа и сестре су једнаки међу собом ; они су дужни волети се, иазити се и слагати се. Венсбања. 1.) Које су међусобне дужносги браће и сестара 1 2.) Да ли су браћа и сесгре у породици једнаки ? 3.) Како поступају родитељи према својој деци ? III. Породица. Врак. Дед а. — Сећаш ли се, Милице, како смо гледали ласту под нашим кровом како негује и како храни своје тичиће. А кад тичићи поодрастоше и кад научише летети, они оставише своју мајку, и она оста сама са својим мужјаком. Али код људи није тако: видиш, ти си одрасна и умеш лепо и ходити и трчати, па си ипак још остала у дому својих родитеља, и они још једнако воде сву бригу о теби. Милица. — О, ја се никад нећу раставити од својих родитеља. Деда. — Отићи ћеш, отићи ћеш, кад дође време томе. Ето и твоја мати је оставила свој ро дитељски дом, и ступила у заједнички, брачни живот с твојим оцем. Милица. — Шта значи то брачни живот ? Деда. — Твоја мати је одрасла до потпупе зрелости, научила је кућу водити и све што треба женској глави; и отац твој је одрастао, постао са\;осталан, почео сам о себи брпгу водпти, удесио дом свој, само му је требала још домаћица, да му кућу води. И тада твој отац и твоја мати узеше се, ступише у брак. Заверилн се, да ће од тада живети увек заједно, да ће се волети, бити верни једно другом и искрени, да ће заједнички сноситп све зло и добро што их у животу буде пратило и да ће зајсднички неговати сво.ју децу, пзводити их на пут, све док не постану и сама зрела и самостална ? Милица. — Па кад ћу ја постати зрела и самостална ? Деда. — 0, почекај мало, још ће доста воде Дунавом протећи док то доба дође. Али сад знаш, за што ниси и ти отишла од куће, као мала ластиЦа, кад јој крила порасту. Она одмах само себи зна да створи гнездо, нађе храну, једном речи, да одржи свој живот. Ти, напротпв, мораш још много учити, пре но што постанеш слободна и своја. Мораш ићи у школу, а мораш учити и код куће. Зато сад добро употреби ово време, да будеш што боља кад ступиш у самосталан живот. А отац твој

и мати твоја су сс заверилл да ће те неговати и да ће све чинити и за те и за твоју браћу и сестре, што чинити могу. Мцлица. — А ти, деда ? Дида. — И ја се старам о вама, али моја је прва дужност била да своју децу на пут изведем : твога оца, твоје стричеве и твоје тетке. Тиме сам ја вратио дуг, којим ме је мој отац задужио. И ти се сад задујеш код свога сца, а доћи ће време, кад ћеш се и ти морати, одужити — за сад пак мораш бити само добра, вредна и послушна. Запамтите: Брак је веза двају лица, мушког и женског, која су се зиверила да Ке се волети, бити верни, помагати се, заједнички сносити све добро и зло у животу и заједнички неговати своју децу и на иут их изводити. Вежбања. 1.) Који су чланови породице ? 2.) Шта је брак ? 3.) Које су међусобие дужностн мужа и жене ? 4.) Које су дужности мужа и жене према њиховој деци ?

3. 0 ДУЖНОСТИМА ПРЕМА СЕБИ I. Самоубиство. Једнога дана, шетајући се са својим оцем, нађосмо на једном пустом путу где виси о дрвету стари хроми просјак, коме сам ја често уделио по који новчиК. Беше ми тада двапаест година. Уплаших се кад угледах човека без живота како виси у ваздЈху и нагох у бег. Отац ме задржа, одсече уже о коме је просјак висио, и кад тело паде на земл.у, скиде с њега хаљине до половине и стаде га јако трљати, не би ли му живот повратио. Али то већ беше касно. Видећи да је све узалуд, отац ме узе за руку, те одосмо у општинску кућу, да објавимо наш жалосни налазак. За тим вратисмо се кући, не говорећи ништа. Сутра дан још ми беше пред очима слика хромог просјака, како виси о дрвету. Отац ме одведе на страну и запита ме озбиљније но иначе : „Домишљаш ли се, Милане, што се онај несрећннк обесио ? а Ја сам већ био ставио себи то питање, још оног вечера, у својој постељи, кад сам премишљао о том тужном догађају „Оче«, одговорих, »ја мислим с тога, што се осећао и сувише несрећан, те није могао и даље живети.®