Prosvetni glasnik

НАУКЛ Ц НАСТАВА

278

т. ј. смер гимназијској настави истинско, а не само привидно, образовање, умно разумевање, а не само просто памћење речн. Она лажна поставка мора имати ту посдедицу, да из неизмерне количине научног градива, које треба да је предмет гимназијској настави, свакп одабира и нарочито препоручује оно, што његовој подобности и личној потреби највећма годи. Отуда она збрка и она супротност у мишљењима о задатку наших данашњпх гимназија. Ако хоћемо да се ослободпмо те з.гблуде, треба, пре свега, да пам је са свим јасно, какав подожај заузима гимназија у целокупном пашем школству, какав јој је задатак, с обзнром па тај њен иоложај, и чиме се она разликује од свих осгалих школа. У том се погледу нстиче као најважнија особина гимназија, да у њима (а тако исто, рецпмо за сад, и у реалпии гимназијама), не треба да се доврши образовање, већ да оне треба да дају само такву наставу, којој ће се, ради довршења, моратп прндружити нека внша настава. Основна је школа у главном намењена деци, чија школска настава не прелази гранпце дечјег узраста. Довољно је дакле, ако деца у основпој школи од наука н вештина, њихову узрасту приступних, изуче оне, без којих нико у народу не може бити, а од осталих предмета само онолико, колико су деца, за одређено им школско време, у стању примитп и обрадити. Већи је задатак грађанској школи или тако званој иростој реалци. У њој остају учепици неколпке године дуже него у основној школи, и уче предмете потребне им за такве врсте будућег занимања, које не ишту баш строго научно образовање, алп за које се ипак тражи више знања по што га деца стичу у основној школн. Обе ове врсте школа, грађанска п основна, слажу се пак у том, што им је главни циљ, да спреме омладину за непосредни прелаз у какву ирактичну стругсу. А гимназије, хуманистичке н реалне, иолазе од ноставке, да ће ученици из њих ступити у другп впши завод. Доказ је за то: сведочапство зрелости, које се издаје свршеним гимиазијалцима Ово упућивање впшој пастави, за коју гимназпје спремају своје учепике, тако је важно за те школе, да би оне изгубиде свој прави значај, те би се у нашој цедокунној просвети створила непопуњива иразнина, кад би пшназије само за часак изгубиле из впда свој одпос према вишој наставп; јер кад су нам већ потребпе научпе и техничке велпке школе, опда је јасно да не можемо бити ни без школа, у којима се добива опо знање и она извежбаност у суђењу, без којих би ученицима бнло немогућно с успехом ноходпти ведику школу и с разумевањем

нратити предавања својих ироФесора. А исто тако је јасно и то, да се гииназије ие смеју иоводити за обзирнма према оним учепицима, којп их ради неких других својпх смерова иохађају, тетако одстуинти од свог главног циља. Допуштам, да у паше гпмназије н реалне гпмпазије улазе многп ученпци, којпма и није намера ступити у велнву школу, и да онп у гнмназији уче више но што пм треба из старпх језика, ауреалној гимназији опет п сувише из магематике нлп другог којег предмета; допуштам и то, да је у попеким од ових школа, нарочито у нижим разредима, број ученика, који не мисле наставитн своје школовање, већн од броја оних који то желе, па рецимо да су и свп ученици таквп, који не желе даље учитн; зар отуда следује, да гимиазије према потреби те већние морају свој настазни план удешаватн, тој већннн за љубав учеиицима, којн теже за вншцм научнпм образовањем, морају закратитн или сузити оно шго је њима ногребно, те да престану бнти оно што су до сад биле н шго треба и даље да буду ? Кад би у нашим гпмиазнјама н бпло у новећем броју таквих учепика, којн не желе наставитн учење* онда би тпме, пстина, бпло доказано, да за миоге од оних, који се не задовољавају основном школом, а не номишљају на велпку школу, нема завода удешеаих за њихову потребу. Али отуда не нзлази, да гпмназпјске наставе треба лпшити ученике, којн се спремају за велику школу, већ да за оне другв учеиике треба подићи у довољном броју школе, које ће нампритн њихову нотребу. Кад би се један део наших гимназија преобратио у грађанске школе, снабдевене с правом на пздавање сведочанства за једногодпшњу војпу службу, те бн се тако шкодама, које би и даље остале гимназпје, одузели свн опи сумњиви елементи, којн су, једино због оскудице у подеспим за њих шкодама, дошли у гимназију, не желећи је до краја свршпти — онда би се баш тпме нашој гнмиазп/ској наставн учпнида велика услуга. Ако је гимназијц задатак, да спрема за ведику школу, онда треба од ње тражнти такву наставу, која се слаже с тим њеним задатком. Са свим је неуместаи захтев, да шкода треба да учи своје нптомце свему ономе, што би им кадгод у животу ј могдо бити потребно илп корисно. Ни велике школе ннсу то у стању учииити; и оне се морају задовољити само тиме, да своје ученике упуте ц поуче, ■ како бп опн доцнпје својим сопственим радом могди постати оно шго треба да буду. Још је неупутнији овај захтев, кад се он тпче шкода, које према својој природи ц свом задатку не могу шта друго бити сем ариаремни заводи, у којима се не до-