Prosvetni glasnik

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНЛИВ

393

у западној Јевропи, да оним наређењима нашег законика, по којима се сељаци не могу обавезивати по меници, нема места. Не хотећи да се упуштамо у оцену разлога, које г. писац наводи у одбрану овог свог гледишта, ми само констатујемо Факат, да је ово законско ограничење неизоставно покрај оних бенеФиција, које се у § 471. грађ. поступка дају сељачком сталежу и којима се иде на то, да се у интересу економског стања наше земље, сељачки сталеж сачува од крајње немаштине и пропасти. Истина је, и г. писац врло лепо примећује, да циркулацији овог кредитног оруђа врло много смета то, што ималац његов мора увек да разбира је ли дотични дужник или солидарни јамац сељак, или не. Али нам нико, па ни он неће спорити, да би куд и камо бнло теже кад би менични повериоци морали да разбирају увек да ли они, с којима ступају у меничне операције, имају што год и преко 5 дана орања земљеикуће! Нама се чини, да наше прилике неодступно захтевају да поменуто наређење грађ. поступка и даље остане, ма то било и по ту цену да наш менични законик не одговара у свему модерним законима. Јер, на послетку, за повериоца нема никакве опасности, баш да је и наишао на дужника који нема пасивне меничне способности; пошто по нашем закону, ако дотична обавеза није за њега „меница«, он је по њој одговоран као по грађанској обавези, а сам г. писац вели да између меничиих и грађанских обавеза нема велике разлике: и једну и другу ваља испунити. (Има кад је реч о солидарним меничним јамцима.) Судећи по овом одељку, по богатој грађи која је у њ унесена, по јачини теоријеког знања, поред велике праксе коју писац мора имати у меиичнпм стварима као судија трговачког суда, ми изјављујемо основану наду, да ће и остале партије овог дела одговорити свима очекивањима, па с тога смемо још у напред да искажемо своју радост: што ће наша врло слаба менично-правна књижевност бити обогаћена једним ваљаним делом. Али, и ако овај чланак г. Аћимовића по свој ивради заслужује сваку хвалу, ипак зато не треба нам за зло узети што ћемо замерити његовој појави у „Правнику". Кад се једна партпја из целокупног дела износи нарочито пред читалачку публику, онда се, по нашем мишљењу, иде на то да се на њу обрати нарочита пажња, коју важност самог предмета изискује, и која се иначе можда не би уочила. Ту важност, ако игде а оно код меничноправних питања омредељује корисност. Међу тим, пречишћавањем питања о меничној способности није ни приближно тако важно ни корисно за оне, који имају посла с меницама (јер није спорно), као што иросветни гдасник 1892.

су друге партије из ове гране права. Писцу, као судији, јамачно је познато колико тешкоће судији (види сиор крагујевачки) задају одредбе о покрићу, и које питање није могло деФинитивно да се расправи ни на међународном конгресу у Анверсу. Сем тога, писцу је познато како се неједнако разумеју одредбе иашег законика о праву имаоца менице на накнаду од солидарних јамаца. С тога налазимо да, ако је што и ваљало као нарочито изнети из дела, које ће се у скоро одштампати, онда је то тробало чинити с питањима спорне природе, а питање о меничној способности, као мање важно, оставити да се прикаже уз само дело. Ну да не би се ове замерке од ма које стране криво разумеле, ваља нам напоменути, да ми не бисмо чинили никакве наномене о појави овог чланка, да је он нарочито намењен „Правнику". Питање о меничној способности таман је згодно за чланак, и, само за себе обрађено, нмало би потпуно места у „Правнику," али, као што рекосмо и раније, оно нема ни приближно таке вредности, да се у случају, кад на расиоложењу стоје толике друге партије целокупног дела, оно нарочито избере и изнесе пред читалачку публику. Целом иравничком свету у Србији познато је, да је г. министар правде спремио још пре прошлог скуиштинског сазива пројекат за нови стечајпи постуиак, Одредбе досадањег постунка показале су се и.1и као незгодне или као недовољне, јер нису у стању да одговоре како треба овим двема нотрзбама: заштити поверилачког права од злоупотреба дужникових, и брзом расправљању стечајних маса. Али, и ако је пројекат израђен, још није изнесен на озакоњење. Треба ту много нскуства и много мудрости, па да се обе наведене потребе задовоље. Ради доказа, нека нам је овде, у неправничком листу, допуштено напоменути, да се после израђеног пројекта, у трговачком удружењу, појавила једна мисао, која заслужује озбиљну пажњу наших правника. Мисао се та односи на измену неких наших закона о обезбеђењу. Сем тога, по том предлогу, ваљало би у наш стечајни иоступак унети одредбу, којом би се забрањивало право обезбеђења на трговачкој покретности, јер се само на тај начин повериоци могу обезбедити од лажних банкрота, који пре него што предаду кључеве, потпусте своје сроднике и пријатеље, те се ови на њиховим имањима обезбеђују на основу Фингираних дугова, а на штету поверилаца. Према томе, баш је уредништво „Правника* позвано да поведе озбпљну и научну критику о спремљеном пројекту, и нашав у њему чланак «0 иромени стечајног права«, ми се радујемо, што је