Prosvetni glasnik

т

ФРАНЦУСКА И ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА ку*лтурно-историска пара,ле,ла од Драг. М. Навловића. (НАСТАВАК) И сам дух скепсе, који се почео нагло развијати код романских народа'), није ишао у прилог реФормацији у Француској. Нантски указ, вели Бекл, први је акт толеранције од како је Француска постала земља хришћанска. Нантски указ је резултат једног ширег покрета, у коме је учествовао цео народ, а ираћен је толеранцијом. У XVI в., пошто се Француска после ратова: Луја XII, Карла VIII. и Франсо-а I. у Италији упознала са сувременом га шјанском културом, најразвијенијом у тадаше доба, када се у Италији коментарисао Платон и Аристотело, и стојећи у опште под утицајем духа времена, после проналаска Америке и других проналазака под утицајем борбе за религиозну слободу, која је прокламовала индивидуалну мисао место аукторитета, — није чудо што се у философији јавља скепса, нарочито у Француској. Скепса је буђење духа људског, који је толико дуго спавао под заклоном аукгоритета. Видећи, како је она истина, у коју се тако дуго и искрено веровало, пала, разуверивши се и чудећи се како се могло тако слепо веровати, а немајући још израђених принципа, који би заменили преживелу систему, природно је да дух почиње сада сумњичити у истиност свега онога, што се до сада знало. Монтањ је први од тих скептика. Али он је ансолутни скептик, он сумња у све — у разум, у друштво, у морал и т. д. Он не верује да је човек природом својом упућен на друштво, он не верује у могућност социјалног живота — нек живи сваки за себе, како ко може. Шта ми знамо о Вогу, о пространству света? Зар непостојанство мишљења једнога и истога човека не доказује ништавило рачуна ? Па ипак, норед свега скептицизма, он штује смирену веру и тражи у њој уточишта од толиких људских мњења. Ј ) Дрепер и Хедвалд тврде, дајеједан од узрока, што реФормација вије добила маха у Италији, и тај, што је талијанска интелигевција далеко измакла изнад стадијуна побожности, била је гаражена атеизмол, и питања религије за н>у су била беспослица. Хелвалд ово проширује — на романске народе.

Он је скептик али и пантеиста. Други велики скептик био је Ша,рон. Својим делом ( (Ое 1а Задеззе", првије у јевропској литератури, који је покушао, да постави систему етике без религије. Он одбацује сваку теологију и вели својим земљацима, да би били онако исто добри мухамеданци, да су се нешто у Арабији родили, као што су сада добри хришћани. Он вели да свака религија потиче из претходне — мухамеданство из хришћанства, хришћанство пак изјеврејске. Трећи велики скептик, кога смо поменули, био је Двкарт. Ова скептичка литература била је одјек расположења духа. Скептицизам је овладао целим Француским друштвом. Папа је тражио од Хенрика IV. да гони јеретике, а он напротив не само што их није гонио, но их је новчано помагао да дижу школе и цркве. Па ни лукава, ни католички васпитана Талијанка Катарина Медичи није гонила иротестанте, но први њезин корак, као регенткиње, беше да утврди нантски указ. Када је 1614. дошао на престо Луј XIII , она га натера те првс потврди тај указ. За Ришеље-а вели Бекл да је у неку руку већи од Наполеона I. Овај Наполеон — бори се противу духа времена и не разуме га, а Ришеље га је потпуно схватио. Теологија и религија, које су биле тако моћне до доба Ришеље-а, господариле су и у политици. Већини ратова био је мотив религиозни. Кардинал Ришеље изменио је овај религиозни карактер политике и дао јој светски карактер. И ако је никао из духовног реда, ипак се на њ није обазирао, већ му увек беху пред очима велики интереси његове отаџбине, пред којима бледе сићушни разлози тесногрудог свештенства. Ришеље је један од радника на подизању апсолутне моћи владаоца. Он је највише допринео те је Феудална држава прешла у апсолутну. Он је расковао ланце Феудализма и хијерархије, и трећи сталеж, који је био апсолутизму тако потребан, извео на исгориску позорницу 1 ). Колико је дух новога времена утицао на своје сувременике, најбоље казује његов рад. У Манту позове сабор духовништва и принуди их да даду држави 6,000.000 динара, а кад се неки томе успротивише, он посла у затвор 4 егшскопа, 2 архиепискоиа (сенског и тулуског). Противу њега писане су пасквиле, да је антих ) Нопеддег. стр., 20.