Prosvetni glasnik

28

КЛРЛК I Е Р

рактера, кога уважавамо и коме одајемо варочиту пошту — а поред њега каквог богаташа, коме људи руке љубе, па можда пред њим и у прах иадају. Коме они изјављују то поштовање? Да ли њему ? Богме не, њега можда чак и презиру. Е, сад да се упитамо: да ли се то претворно поштовање да изједначити с правом, истинском важношћу, коју посвећујемо карактеру, витешким делима? Колико би милиона морао човек имати, па да га уважавамо онолико, кодико оног поморског капетана или као Хавличека; да му тако одајемо поштовање, као Копернику, који је с даром и вредноћом спајао човекољубиву доброту као научар, радник, лекар и утешитељ убогих, племенит и узвишен не само као великан у науци, већ и као карактер, — или, кога би тако вечно славили као Јунгмана? Где би Антигона морала тражити себи другарицу, која би ио роду задобила код нас јаче симпатије? Где бисмо нашли оног блага и спољних украса, да би нам душу опако прожели и испунили нас оним иоштовањем и симпатијом? Никакво богаство, па да је злата колики је Чимборасо, није у стању да на нас учини утисак као прави, иоштен карактер. Када њега представимо, када замислимо слике и прилике његове узоритости, оне нас креае и оаорављају, и срце нам се осећа испуњено особитом слашћу. За то велимо: карактер ценимо безусловно. Тиме не тврдимо, да лепота, богаство, знање, род, подесне прилике немају никакве вредности, или да леп човек треба да поружни, богаташ своје новце да разбацује и т. д., као да би се тим крајностима учврстио карактер. Те ствари имају своје вредности, али с обзиром на то, шта ће човек учинити од њих, како ће их уживати. Оне су човеку дароване, дате му споља, нису он сам, не сачињавају језгро његово. Оне, дакле, имају вредност односну (релативну) — али у карактеру ценимо човека саврихено или асссолутно. Ово учење ннје ништа ново; језгро његово беше познато људима из најстаријег доба. За сва времена, од читавих народа и појединих мислилаца карактер је оглашаван за прави израз људског достојанства. Какав треба да је човек? Свако доба имађаше за то свој идеал, ма сви се ти идеали слажу међу собом у главној ствари. Разлика јс у томе, на коју су страну људи највише полагали. Или се највећма удара гласом на моралну слободу илп на јачину воље, или на велики смер, који је човек изабрао (у служби идеје), или на његову делатност, његово поштење и тачно испуњавање дужности и т. д. Такав је у староме веку био познат човек, који је остао типски и коме је то утврђена слика, каквог га је представљала мудрачка школа стојика. »Само врлина вреди, само је она добра. Све остало обична је ствар. У те обичности долазн и сам живот, за љубав кога не треба да се противимо унутрашњем гласу мудрости. Стојички мудрац савлађује муке живота, ма да их јако осећа. Он је праведан и према себи и према другима, слободан и снажан. Такав човек стоји на чврстој основи, сам за се; он је краљ, господар. Никаква сила није у стању савладати му достојанство. Никакви појави нису кадри превити га, нити га испунити страхом и трепетом,* Јамачно душевна снага и слобода јесу

овде оне црте, на које се полаже највећа важност — то је човек, који се допадаше Римљанима и кога песник описује: Човека чврстих начела, човека истинитог, Ни највећа навала дивље најезде, Ни тиран, који угнетава Не може преломити. Па ни бура јужних ветрова, Нити Перун, муња и грома, тресак! Зар је немогућно? Та то је идеал и као идеал има своју вредност. Јесте, при грађењу идеала ништа нас не ограничава. Идеалностје особита првенствена страна човекова и има дубље последице, но шго то замишља обичан дух. Идеалисањем су постали богови у незнабожаца и свако више биће јесте слика и прилика људска, одакле је узета и произведена. Ну тај високи звук често се још и обпављао. У човеку су усађене све сјајне особине људског карактера, у најкраснијем смиолу. Шекспир, тај темељни нознавалац људски и оличена истинитост, има врло много примера сличпих томе. У његовој драми, аЈулије Цезар к , вели Марко Антоније над мртвим Брутом, да је од свију завереника био он најллеменитији. Остали су из прљавих побуда радили на убијству Цезара, — али Брут из чисте љубави према слободи и у најплеменитијој намери, па завршује: Нежан беше живот његов И стихије се у њему тако сјединише, Да је могла устати цела природа, Па кликнути свету: То је човек! А у контрасту против свега достојанства светског, вредност човека, кратким изразом, потврђује оно красно место из »Хамлета:« Хамлет представи Хорацију витешко дело оца свог, а то, на крају, потврди и сам Хорације, додајући: Хорације:... Беше храбар краљ. Хамлет: Беше п човек — узми то обоје. Ја нећу таквога нигда више видети. Набрајању не би било ни краја, ни конца. Ну да чујемо још само речи Колареве, с којима ставља мужа и жену једно поред другог: Човеку доликује воља, дело и одважност. Жени молба, осећај и ћутање; Он треба да је више дух, она душа. Муж нека небо вуче доле к врлинама, Шена уздиже земљу горе к блаженству Само ће тако достићи заједнички смер. Изгледа, да сви ти примери уздижу човека и сувише високо и да се од њега тражи оно што је немогућно. Разуме се да би ономе, ко не осећа у себи ону вишу вредност, коме речи ове не звоне како треба и одзива њихових не находи у души својој, нити пак себе сматра за нешто узвишено — било сасма излишно и разлагати даље смисао п садржај моралног карактера. Наша реч није ни упућена на оне људе, код којих најкрасније и најзвучније речи остају без дејства.