Prosvetni glasnik

75*

НАУЧНИ ПРИЛОШЦИ

583

врати натраг итд. Оамо сувоземне корњаче могу дуго издржати велику жегу; а гуштери п змије често клону у половини часа. Летње спавање је дакле као заштитно срество против велике жеге, и правилно наступа тамо, где је летња топлота сваке године велика, а где мало кише пада. У оним местима, где је летња тонлота велика само понеке године, тамо само те године поменуте животиње лето преспавају. Животиње, које лето преспављују, увек су мршаве, јер се ретко дешава да оне нађу животиња, којима се хране, на оном месту, где су скривене од жеге. По немачком Ж. Ј. Ј.

Ручли рад и умно зашшање. (Из писма писаног Французу). ....Питате ме, зашто ја мислим о ручном раду, као једном од неминовних погодаба истинске среие ? Треба ли се драговољно одрећи умног рада у области науке и уметности, која нам се чини као немогућна уз ручни рад ? Ја никад нисам гледао на ручни рад, као на основно начело, већ као на најпростију и најприроднију прпмену моралног закона, — па примену, која се пре евега казује сваком искреном човеку. У нашем поквареиом друштву (у друштву, тако званом цивилизованом) впља пре свега да се говори о ручном раду, само зато, — што је, главна мапа нашег друштва била, а и данас је тежња да се одрешимо од ручног рада, и да се користимо без узајамне размене радом сиромашних класа, неуких и убогих. Први знак искрености код људи наше класе, који исповедају хришћанска начела, Философска или хуманитарна, јесте старање да се избави, колико је могућно, од ове неправичности. Најпростије средство, које је и увек при руци, да се ово постигне — то је ручни рад, који се почиње неговањем самог себе. Најпростије и најкраће правило моралности је у томе, да тражиш да теби служе други, коликоје могућно мање, и да служиш ти дру гима, колико можеш више, пскати од другпх што мање, а даватп другима што више можеш. Ово правило, које даје нашем животу разумни смпсао и срећу, као његов последак, решава у исто време све тешкоће, као год и ову, о којој говоримо ; ово правило одређује место, које треба да заузима умна радња, наука, уметност. Држећи се овог правила, ја сам срећан и задовољан само онда, кад сам тврдо уверен, да је мој рад користан другима. Задовољавање нак оних, за којег ја радим, већ је су-

вишак среће, на коју ја не рачунам, и која не може утицати на избор мојих поступака. Моје је тврдо уверење, да оно, што јарадим, није без користи, нити је штетно, него је добро за друге, —ово уверење је главна погодба моје среће. И баш то управо и гони моралнога и искреног човека, да више воли ручни рад, него ли научни и уметнички, Да би се штампали моји књижевни радови потребан је посао штампара; да би се одсвирала моја симФОнија, мени је потребан рад свирача; за прављење експеримената мени је потребан посао оних, који граде апарате и инструменте за наше кабинете; за слику коју ја радим, требају ми људи, који праве боје и платно —а међу тим радови, које ја производим, могу бити корисни за људе, али могу бити такође (као што и бива у већини случајева) сасвим некорисни, па шта више и штетни. Како се ја могу бавити таким пословима, од којих је корист врло сумњива, и којима да бих се запимао, треба још да нагошш да раде други, кад је преда мном, око мене, мноштво ствари, које су све заиста корисне за друге, а за израду ми њихову није нико потребан, н.пр. одпетитерет коме, којп се од њега уморио; узорати њиву за болеспог домаћина, новезати рану итд. Не говорећи о тисући оваких ствари, које нас окружавају, за извршење којих није потребна туђа помоћ, које подмирују одмах оне, којима сте их ви учинили, осим њих има још мноштво других послова, н. пр. посадити дрво, одгајити теле, очистити бунар, — и ово су све послови заиста корисни,и није могућно човеку искреном да их пе претпостави занимањима, која захтевају рада других, а уз то су сумњиви по својој корисности. Учитељев позив је висок и благородан. Ну није учитељ онај, који добива васпитање и образовање учитељско, него онај, код кога је унутрашња увереност, шта је он, шта треба да је, и да не може бити другим. Ова увереност ретко се среће, и може се доказати само жртвама, које човек чини свом позиву. То исто вреди и за праву науку и за праву уметност. Свирач Лумс, с онасношћу за свој живот, трчи из кујне на таван, да свира на виолини, п овом жртвом сн доказује истинитост свог позивн. Му за ученика консерваторије, универоитетског ђака, чија је једина обавеза да науче оно, што им се предаје, доказати исгинитосг позива, немогућно је. Опи се само користе положајем, којп им се чини пробитачан. Ручни је рад дужноет и срећа за свакога ; радња ума и уображења је радња изузетна; она бива дужност и срећа само за онога, који за то