Prosvetni glasnik

ППСМА ПЗ

ПЕТРОГРАДА

815

све свршено, иаде у нервозно стање, које је претило да пређе у душевну болест. Лекари јој посаветоватае да иде у село, ну са 4 рубље није се дало ни тамо живети. Увређена до дна душе, Хваткова, вратила се натраг у Казап и отровала се. Како јој је гадан морао изгледати свет и они узвици одушевљених идеалиста о ширењу просвете у народ ! Четири рубље пенсије за 18 год. слузкбе! Страшно! Кад се сетимо, да еу чланови казанског земства све људи образовани, да међу њима има неколико проФесора тамошњег университета, и да су јој тани људи одредили таку награду — онда је то још страшније. 1 ) Таки жалосни догађаји буде журналистику из дремежа, избацујући на површину питање ојадном положају руског сеоског учитељства и о учитељском позиву и раду у опште. Наше учитељство, пишу прве петроградске новине „Новое Врема", живп екоро без друштва, без књига и новина, а знаке поштовања добива само у парадним случајевима, кад се каквом месном богаташу прохте, да каже неколнко топлих речи о .светом® позиву сеоског учитеља и о том како је помоћу овога Германија победила Француску; у осталим случајевима, сеоско интелигентно друштво погледа косо на учитеља, не сматрајући га за свог равноправног члана. Ретко се учитељ састаје и са сељацима, јер нема између њега и њих општег животног интереса: сељак је сеоски газда, ког је прогутао домазлук и хиљаде ситиих ствари, које се вечно мењају; учитељ је педагог, који често може са свим престати да мисли о свом раду, тако ]е монотон и механичан — озбиљног, живог интереса није међу њима. Са свим би друкчије било, пишу исте новине, кад би сеоско учитељство било везано с радом око земље. Скоро за све време, кад треба обрађивати земљу, учитељ је слободан, јер родитељима треба деца на пољу, па их не пуштају у школу. Он би, дакле, могао — без штете по своје непосредне обвезе — обрађивати своје поље, старајући се, да примени у раду нове, рацијоналне мере, које би биле подесне по климатске погодбе. Такав рад увео би учитеља у сељачку СФеру, а и сељаци понашали *) Недавно је »Саратовскн Дневник* саопштио један још гори случај. Једној сеоској учитеАици, која је служила 28 год., није дало земство никакве пенсије,наградивши у исто време једног слугу, што отвара врата, с пенсијом од 325 руб.Ши један најновији случај. »Саратовска душа (општина) дала је потпоре 100 руб. једиом слузи, којп скида ваљаче дучским члановима и толико исто породици једне покојне учитељипе, која је послужила 17 год. градској школи, савесно и поштено. Један члан управе рекао је> да га вређа тако херење једном истом мером рада педагошког и лакејског.« (»Сарат. Днев.*)

би се према њему, као према домаћину, гледајући у њему себи равна. Тим начином, добила би школа у народним очима са свим други значај, него што га данас има. Ни за кога није тајна, да руска сеоск \ школа, таква, каква је данас, нпје органски везана за жппот народни: у многим случајевима руски сељак и сад мисли, да је школа — раскош, и да се може одлично проживети и без ње; у случају пак, да он или деца му, у додиру са школом, науче таке ствари, које би се с коришћу дале применити код куће и на раду — школа би у његовим очима постала неопходан елеменат социјалног му живота. Онда би она, осим тога, могла бити и пеиосредпа расадница бољег обрађивања земље, које није кадро да продре у народ једино благодарећи тами, која га окружава. Промена н. пр. дрвеног плуга на гвоздени не долази отуда, што сељак није видео како се ради с тим плугом. Много је таких ствари, о којима би сељак требало да сазна да постоје и да их види примењене на практици. Ето, ту би школа могла учинити највећу услугу најважнијем делу руског економског живота — Побољшању земљеделства. У такој школи учитељ би се осећао са свим друкчије: он не би био случајни, сиромашни сеоски становник, потребан само за прост и механичан посао око обучавања деце писмености и за парадне случајеве; не, он би постао обични, ну уједно и неопходни члан сеоског дрЈштва, везан с њим свакидашњим интересима. За то питање о побољшању моралног и материјалног стања сеоских учитеља у Русији, и о утврђењу њихова положаја зависи по мишљењу „Нов. Времена", од промене читавог правца руске основне школе: било како му драго, ну покрај просте писмености, она мора упосити у еељачки живот оне пољопривредне поуке, које иблазе из науке и практике и које се дају применити на погодбе тога живота. 1 ) * * * Ширење агрикултурнога знања у руски народ ставља шко.ш у задатак и Ј. Абрамов, познати радник на пољу народне просвете. Пошт. хроничар најбољег руског педагошког журнала, »Руске Школе® бори се већ одавно у том правцу. Из почетка свако писање о школским градинама и вртовима било је узалудно. Противници доказиваху, како су деца и сувише мала, па не могу ништа усвојити у школској градини, како нема земље за тај посао и како су учитељи неспремнн. Жпвот је опровргао сва три приговора. Нађоше се нсколико способних учитеља, општине поклонише земљу, и рад у вртовима поче давати лепе ресултате. Међу тим и неродице ,Ј ) »Н о в о е В р е м &*, бр. 5922, 24 август о. г.