Prosvetni glasnik

ИЗ БВОГРАДА У ПЕТРОГРАД

11

По изласку из лагума беше већ сутон, и кандила свето-никољске цркне одсеваху приметно кроз ниске њене прозоре. Кроз један од тих прозора спазих у мртвачком сандуку људски леш, увијен у двеће и мол, анђеоске лепоте, — тек што не говорп. ГГун утнсака Пештерских, мишљах да је и ово какав светац. — Не, рече мп калуђер, то је жена једног ОФИцнра, млада, скоро венчана, која је ноћас преминула и овде у цркви чека на прописани рок за погреб, јер је овде око цркве и гробље, у коме се сахрањују мртваци из отмеппјих породица кијевских. И заиста, јатек сада спазих да сам међу гробовима који су покривени цвећем ц зелеиилом и украшени лепим споменицима. Као да ми је суђено било, да првн дап мог боровка у Кијеву проведем цео међу мртвацима. Разгледајући гробље, приметих да је малена црква Св. Николе сазидана у округластом облику, што би првина за ме, па запитах калуђера за узрок. То је због једне чудотворне појаве, — одговори ми он. Ту, где је сазидана црква, настави калуђер, беше некад високо дрво, п на том дрвету псјави се в. кпезу Мстиславу, Мопомаховом сину, икона Св. Николе. Услед ове појаве црква бн сазидана у облику дуба, а икона чува се и данас у овоме храму п народ је веома поштује. И тако ова црква пма у себп две светиње, чпје се клице губе, по свој прилици,и у претхришћанско доба Стари је словенскп народ морао бити заиста врло предрасудан, пошто је хришћанска црква, при својој првој иојави, морала прилагођивати старпм словенским митовима своје празничне дане и своје свеце, који су заменили Свебога и Дажбога, Јарила и Купала, Дид-Ладу и Микулу, тог вредпог ратара. Те светнње и ти листови и јесу узрок, због којега толики свет долази на хаџилук у Кијево; преко 170 хиљада хаџија годишње. По свом повратку хаџије причају својој деци и унучадпма о светињама и чудесима кијевским, те Свете Горе, тог Јерусалима руског. И тако слава Кпјева никад неће угпнутп. Кијево је вером освојило Русију. Калуђери кијевски беху првп руски траиери. Куд год су веру распростирали, свуда се шприло царство руско, а где су се манастири подигли, ту су временом васкрсле хришћанске вароши, што значи колпко и руске. Кијеву дакле ирипада прва заслуга, око остварења велпке руске државе, путем вере. Његова је улога била и остаје религијозна. Са Аскалдове могиле упутих се колима мојој гостионпци удубљен у мисли, које су ми се као бујица иаметале, после свију ових призора. Фењери и свеће беху свуда већ упаљени по вароши и по домовима. Што сам се ближе примицао средини вароши то је покрет постојао све живљи. Ал' у крешчатијској улици беше најживље. Лево и десно осуло се море од светлости, у којој се блистаху богати излози, а по тротоарима размилео се бпо у шетњи небројен свет, у коме превлађиваху прекрасне малоруске панице, које се виспрено титраху живахиим младићима, или заношаху памет лептирастим старцима. Каква супротност са мртвог гробл-а, иа у овај живи свет! — Онамо бледа смрт,аовде ружпчасти пламживота. Међутим дубоки уиечатак, што га на ме- беху учиниле сулорнв сцене

пећинске, лишаваше ме још тада сваког чара за ове призоре. У намери да се малко склошш од оволиког света, и да се мало чајем загрејем, јер су вечери биле још хладне, — потражих гостионицу. Јест, али гостионицу у нашем смислу те речи, бадава бн ко тражио у Русији. Чајнице, посластичарнице, „погреби", (подруми, крчме) портерне (пивнпце), замењују наше гостионице. Уђох дакле у једну посластичарницу која, као за пакост, беше препуна света, већипом красног пола. При сркању чаја посматрах публику. Диван ли је, збиља, тај малорускп тип. То је тај силни елеменат који је оплеменио Фино -туранску староседелачку расу у Русији, — који још и дан данас асимилише и у се претана татаро-монголску расу. Али по коју цену! — По цену властите крви. Људи су високи и личнп, погледа бистрог, израза одлучног, хитри у покретима, а у говору нами као јужњаци. Жене су им чисто помамне. Малоруска девојка висока је као јаблан, вптка као јела, црне косе, плава ока, лица округласта, јагода умерено испупчених, устију малих, — све саме правилне црте, бела и румепа као ружа. Али све то не пленп ваш поглед толико колико њене очи, те две оштре стреле, које пробијају срца и заносе памет мушку. Те су очи једпнствене, тих очију нема нигде на свету, опе су својствене словенској девојци — велпке, иростране очи; на бело-плавој очпој дупљп таласа се црна пли плава зеница, као сјајна звезда која се огледа у морској пучпни. Очи су, веле, пзраз душе. У крупним очима малоруске девојке читате тихо спокојство, које влада њеном душом, или олујину која се крије у дубини њеног срца. Те велике очп, та округла, лпца, виђају се и у нашим крајевима. Кад бих, до душе ретко, срео на обалама Неве такво лице и такве очи, нека би ме тајанствена моћ вукла томе створу, да се са њим рукујем, као с неким познаником, ког сам сретао по кршним обалама Јадранског Мора, по равницама питомог Срема и Баната, по планинама врлетне Србије. То је тако карактеристичан тиН, да га сликарп узимају за узор. Те вечери даваше Филхармонично друштво ужи концерат, п један познаник позва ме на тај концерат, на ком ће се свирати по највише Глинкини комади. Како бејах веома уморан и расејан мноштвом дневних утисака, да бихмогао још и вечером посветити пажњу суптилностима једне класичне музике, не могох се користити тим позивом, што и данас жалим, јер за све време мога бављења у Русији не добих више прилике да чујем класичну руску музику. Повукох се у мој стан и проведох вече у прибележавању добивених упечатака, жељан одмора, како бих сутра пажљивије могао посматрати цркве кијевске. VI. византијски отил у чему се састоји. најстарија кијевска црква „Спаса на Берестово« и њене фреске. Михаиловски манастир и мошти Св, варварк ввлико -МУЧЕНИце, Споменик ХмЕЉНИЦКОГ. софијоки сабор и његови мозајици. Кириловски манастир и први сликари руски. Сабор св. Владимира. При опису цркава непрестано сепомињеу овим белешкама впзантијски стил. Мислим да ми читаоци &