Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГА НРОСВЕ'1'БОГ САВЕТА

повеци некако врло брзо јавља — рекли бисмо и онда, кад не би требало. Каква је, дакле, срећа и ове племените женске душе, кад и она умире у несрећи и пре времена, остављајући за собом јединда, праву сироту ? — А последњи члан ове учитељске породице, мдађа сестра Борина (Анчица) мало и мисли о том, шта је боље шта ли горе: она верује да је паметно и добро све што раде и брат јој, п мати, и старија сестра, и сви други људи, те се чини као да ће она у целој прииовеци битп најчадовољнпја. Алн би чудна то срећа била, коју може имати деиојче, о ком писац вели да је више „вегетирало" него живело! Да би се пак њеном богатом брату (она је најдуже била с њим) закратило п оно мало среће, коју би он могао надазитп у њеној сестринској љубави, писац и њу одваја од њега (не беше прилике да и она умре!), те је шаље старијем јој брату Миши, да му децу надгледа, ј ер је п мајка ове деце, жена Мпшпна, морада... умрети! Изпете појединости показују, мислимо, довољно јасно поменути пишчев песпмизам, који душу млађанога читаоца ни загрејати нн окрешгги не може, но којп је, папротив, мори, савлађује, убија... Али бисмо, одмах додајемо, учинили неправду писцу и његовој преводилици, кад не бисмо нагдасили да у књпзп има н места, противних гдавном карактеру цеде нриповетке. Реклп смо да је стари учитељ био идеадпст: трпи сваку, и највећу, оскудицу, али опет волп свој учитељски позпв, на га савесно врши и оида, кад се поред њега прима и другога, за старе му године тешкога, посла кодфабрнчара Холодова. Исто тако, жена његова није клонула духом по смрти његовој: вредна је, срчана и присебна, на радп од јутра до мрака, те своју децу хдебом храни. А старнја јој кћи наследила је све духовне особине очеве: пдеменптост идобросрце њено показују се у свакој придици, како нрема сиротињи и ирема радницима њенога брата, тако и нрема сваком другом невољнику бдизу ње ; па и њена мдађа сестра, поред све неодређености карактера јој, много дичи на њу. Оваки се типови морају читаоцима мплитп, и корист је од чптања овде несумњива. На послетку, и она вредноћа, онај неуморнн рад гдавнога јунака (Бор. Ерутикова) показаће читаоцу колпко се може постићи одлучном вољом и јуначком издржљивошћу у тежењу одређеном циљу. Рђавп пак примери његова тврдичења, често п неиравичне му зарадз и претеране журбе за богасгвом, — и ако ником ништа не закида, он и не пдаћа кодико би требало, — ублажују се прекорима његових сестара, чије срце није у невољи отврдло као његово, те остало подобно,

да сваком придиком укаже (иди и само то зажели) своју помоћ, где год је она потребна. Показавши у крупним цртама сам предмет ове приповетке и главне јој карактере, дужни смо рећи коју и о техници њеној: о развоју догађаја, о природностипојединих ситуација иначину описивања у њој. Премда почетак нриповетке није најбољи више описивања и резоновања него самога приповедања, — кад се само даље мало у књигу зађе, она се лако може читати, јер се не само приповедају баш догађаји, него се они и доста природно и правидно развијају пред нама. Уз то је добра страна и разнодикост њихова, те и чешће епизоде споредних дичности само увећавају живосг у прпповедању п буде радозналост у читадаца. А што нема готово никаквих „запдета", што зрелији читаоци могу напред сагдедати готово све посдедице свима, често п намештеним, чињеницама, — то се не може уписати у грех књизи, намењеној омдадини дечачкога доба. Приповетка је, сдободно можемо рећи, разумљива, дајбуди већн део њезин, и ученицима од 11-те до 14-те годиае. Ова пак особита намена њеиа н не даје нам право мерити је најосетљивијим мерилима сувремене бедетристичке критике. Па ииак морамо иоменути нека места у књизи, која ноказују да писац није свуда довољно пазио на природност и догичност у излагању. Неприродно је, на пр., оно, где стари учитељ (одмах у почетку прнповетке) разговара са својом десетогодишњом кћерчицом о том, зашто се ннје хтео примити понуђене му друге службе с већом платом, те јој раздаже како је његов учигељски позив узвишен, па тражи од ње да му она каже: је ли он „на праву путу или не", а девојчица, тобоже разумевши све то, узвикује: „Не, не, гата! То није могуће! Тако што год ни по што не треба чинити, то није добро"! (стр. 8.). Одмах за тим су неприродни и они разговори учитељеве деце о том истом предмету. — Исто је тако неприродно и недосдедно оиисана жена учитељева. Она је у почетку (особпто у српском преводу) изнета као жена врло набусита и груба, како преиа мужу, тако и према деци својој, а после се видн како је то бнла и добра жена и добра мати 1 ). Невешто је, даље, и неприродно и оно, где писац описује учитеља као доброг наставника и васпитача, а овамо после приповеда како је по смрти његовој његов син видео у школп истина слабији напредак, ади много већу чистоту и бољи ред. А на једном се месту помиње и то, како учитељева ') Код превода видекемо вако је иреводилида на више иеста бира-аа речи српсве много оштрије од оних у руском изворниву.