Prosvetni glasnik
96
ЦРКВЕНИ
ЛЕТОПИС
нини кућа, — ноћивало се и код саме цркве у ћумезима, тако званим колибама, које су подизали сами свештеаици, да се склањају од рђавог времена, а где се два човека могу једва окренути. Свита се склањала под букве. Но, скупљеном народу, и ако је ишла киша, ништа није сметало, сву ноћ око огња веселити се. Као што се види, распоред нашег путовања био је веома замашан, и први пут, кад је објављен народу и свештенству, — власт и свештенство, а по неки и од грађана, нису никако могли веровати, да ће се тај такав распоред једним походом извршити моћи : једно зато, што су по неки дан путови били дугачки око 15 часова, само да сепутује на коњу, а друго зато, што су, као што поменусмо, п сувише незгодни и теретни путови; и треће, што на једанпут без одмора није могућно толико путоватц по оваквим путовима, и то још све на коњу, те је и природпо било, да људи држе за немогућно остварење овог пута. Но, тек доцније се доиста могло видети, да је, према оваквом рђавом и дугачком путу, требало још оволико времена, колико смо ми употребили, па ни онда, без особитог труда и наиора, не би се могло лако ироћи. ГГошто је распоред обнародован, а свештенство и народ почели већ чинити и сирему за дочек Архијереја, то онда нисмо могли ничије савете примати, да одустанемо ма и од најмање ситнице од обнародованог и учињеног расиореда, па чак нисмо могли обуставити своје путовање ни онда, кад нам је писао г. министар просвете, да одмах прекинемо своје путовање због Финансијских непредвиђених незгода. Путовања су често била од 10 — 15 часова, а обични путови већим су делом бивали од б 10 часова дневно. Где је био дугачак нут, заказивано је било народу, да још у вече или изјутра рано долази на богослужење, па смо тако и ми могли изјутра рано почињати службу, водоосвећење и поуку, а за тим, како би се утвари спремиле, одмах бисмо полазпли даље, докле, путујући око 6 часова, не бисмо дошли до какве цркве, где је одређено, да се тамо дању пзврши чинодејство и поука, и ту се руча. По свршеном послу, одмах се опет даље полазило на одређено месго на конак, па по неки пут нисмо могли за дана стићи, већ се морало по неколико часова ноћу нутовати на више и на ниже т. ј. уз планину и низ планину, по киши. и, као што рекосмо, често пешице. Један је случај био, да је из оближњих села пратња морала доноситп од својих кућа луч, палити буктиње луче, што је изгледало, као каква бакљада, иа нас
с тим буктињама свести с планине по веома рђавом путу. Иначе, да тога није било, посве је било немогућно тај и сувише незгодан и дугачак ноћни и кишни пут прећи. И тако смо срећно итај такав пут прешли, и око 10 часова у вече, на одређено место стигли. Бивало је на дугом путу и оваквих случајева: да прва пратња, која с нама изјутра полази, у даљем одстојању од свог завичаја — места, није знала прави пут, као што ни власти н свештеници, који су с нама билп, нису могли знатп, па смо често и грешили пут, да смо по некад морали очекивати и тражити нарочите пратиоце, којима су познати они путовп, којима смо ми морали проћи. Дакле, овај наш дуги и трудни пут, особите Је пажње био, како код народа, тако и код властп и свештенства, јер смо таква места пролазили, такве општине и цркве посећивали, код којих не само Архијереј нпкад није долазио ни пролазио, већ ни окружпи начелник, ни протојереј, па се ретко памти и кад им је и срески начелник та места пролазио. А да се само комотније могло путовати, имало би се много и много важних историјских стварц и предања прибележити, па би у том случају и овај наш извештај, разуме се, био много потпунији. У нашој пратњи, на целом овом путу, били су: окружни начелник, окружни протојереј, срески начелник и намесник; у почетку протојереј краљевачки, а за тим до краја пгуман студенички и наш ђакон и писар духовног суда нашег. Свештенство је свуда из оближњих места, куда смо пролазили, такође нас пратило из места у место. Па и наставници школа на више места излазили су нам на сусрет и с највећом оданошћу пратили нас даље из свог места. А особиту хвалу заслужује наставник школе ковиљске, који нас је нарочито низ стрмени ноћу придржавао или пред нама носио луч. А у целом нашем путовању сваког дана, из места у место, бивао је пред нама по један читав низ одабраних, одевених и спремних коњаника. Овај народ први пут је сада видео овакво свечано сретање и испраћање. На овом нашемпредузетом добротворном путу чињене су нам олакшице сваком приликом, у свему и од свакога, у чем би се то могло чинити, како од окружног начелника, окружног иротојереја, среских власти, општина, тако и од појединих грађана — народа и свештенства. А нарочито су се у овоме одликовали начелник и протојереј округа ужичког, ко.ји су за све време нашег путовања с нама подједнако терете подносили, — чиме су сви видљивим знацима засведочавали поигговање према вери и цркви и према архијерејском достојанству.