Prosvetni glasnik

ЈОВАН ВОШКОВИЂ

синтавсу" (Г .1. 68, стр. 3), као п грађу за живописе 20 друштвених чланова (Гл. 55, 349. Ово је нрегледао и Новаковић). Без аегова прегледа и ххредлога често се и ноједнне архиве и књиге не откупљиваху, као н пр. Витковпћа (Гл. 54, 263). Коморанске споменике (Гл. 55, 355-, 59, 83). Требаше ли преговаратп, да се кости Вукове могу погренсти испред саборне цркве (т. ј. кад би се пренеле) — опет он и нико други, а он беше и у одбору, који имађаше да изврши пренос Вукових костију , али којп се не изврши услед неспоразума ивмеђЈ владе п ћерп Вукове гђе Мшне, јаснпје рећи услед рђава посредовања владина изаСланика. Његова ноглавито мпсао беше и о оснпвању петог одељења Ученога Друштва с наменом „за ширење науке и књижевности у народ". Она беше прихваћена у први мах од 14 чланова,') а за тим је све већи круг заузимала. У том одбору Бошковић је износио, да треба издати дела Вукова, Доснтпјева и Ђ. Даничића. 2 ) За Даничићева дела мпслио је да треба узети овај ред : Омање списе, па Гјечнок из књижевних старина, па Облике и Синтаксу. Друштво је било иоверило њему и Љ Еовачевпћу да спреме омање списе за штампу. Ова је ствар била на дневном реду и 31. марта 1887., али ни до данас не изиде Даничићевих књижевних радова прва свеска. Еолико је мени познато, Бошковић је прву књигу приуготовио за штампу. И то би требало издатп ! — Позната је већ ствар, да од петог одељења не би ништа: оно Је на зачетву своме угииуло. С којих узрока, није задатак ових редака да расправља. Хтео бих само додати, да је Бошковић чешће о том говорпо. Сећам се, да ми је о том више пута причао, како бп требало коло млађих људи, уз припомоћ старијих, да прихвати мисао издавања наших старијих писаца. „Еада бисмо тако издали све наше знатније старије књижевнике, опазили бисмо да и наша лптература неје на тако ниском ступњу ; а туђинци би тада о њој с респектом говорили". И ту своју жељу Бошковић је видео последњих дана свога живота на путу остварења. Баш коло млађих људи, узприпомоћ старијих, прпхваћа племениту задаћу, оснивање „Ењпжевне Задруге". Онаће нам, имајмо наде, за кратко време дати оно, што немамо, дати критична издања наших старијпх писаца и тако омогућитп свакоме да се њима служи, а да не црпе за своја предавања примере из гимнасијских читанака ! Завођење петог одељења поремети још добре односе Ученога Друштва с министром просвете; они се јаче заоштрише 1886. године, када се оно Ј ) Гласнив 54, 276. 2 ) Гласник 54, 273.

требало борити и за опстанак свој. Еао секретар и члан друштвени стао је Бошковић на чело као вођ. Он шта више и пером у руци брањаше друштвену аутономију. Еада оно у 44. броју Нове Уставности од 1887. год. изиде званпчна исправка Пбр. 4457. од 17. априла на ранији неки чланак о ствари Ученога Друштва, у којој се исправцн од 7. тачке па до 16. говори о Бошковнћу и његсвим кривицама п предлаже, „да се г. Јов. Бошковић секретар и благајник Српског Уч. Друштва и проФесор и ректор Велике Школе преда дисциплинарноме суду на суђење за крпвпце, које су овде побројане" — одговори Бошковић без потписа у истом листу, а у броју 45.—49., побијајући основно тачку по тачку. Пре овога, Бошковића је био казнио министар просвете 12. маја 1886. године Пбр. 4105. тромесечном платом, али на жалбу његову мннистрово је решење поништено после године дана 8.јуна 1887. године и казна му враћена. У извештају свом о раду Учен. Друштва за 1886., 1887. и 1888. годину изнео је потанко целу ову ствар пред скуп тадашњи. Ерај првога дела својега извештаја завршује класичним Салустијевим речма: „Што ко вишп положај заузима, то су му све већма везане руке: нити се ту сме волети ни мрзити, а још најмање љутити се: јер што се код других људи назпва љутњом, то се код оних, који су у власти, зове обест и сверепство." 1 ) — Еада је силом закона Учено Друшгво било растурено и имовнну његову требало предати Академији Наука, Бошковић је вешто дуљио ствар, док не насташе у неколико иовољнпје прилике за друштво. На нрошлогодишњоЈ скупштнни би дано за • довољење Уч. Друштву. Оно законом, донесеним на њој, преста да живп, нарочито после онога часа, када 21. новембра 1892. године изабра из средине своје осам чланова за чланове Академије. Међу изабраницима био је па првом месту Јовап Бошковић. 2 ) „Је ли то судбпна или слепи случај, да је баш Јован Бошкокпћ увео учено друштво у академију наука и уведавши га да је умр'о? Је ли то случај и судбина, да је с ученим друштвом уир'о и Јован Бошковић? Није ли учено друштво умирући хтело, да и његов секретар, његова душа и бранилац умре с њим?" пита се један од биограФа његових, 3 Имаћемо даље прплике да видимо, с каким Ј ) Гласнив 69, стр. 350. Извештај овај од 830,—356. стране. К остали су његови извештаји интересни. Н? броју их је тра: За год. 1883. у Гласнису 57. стр. XXVI— ХХХ\ 7 1; за год. 1884. у 62. књизи, стр. 14. до 25. за год. 1885. у књ. 68. стр. 48.-62. Ј ) »Просветни Гласнив 4 , св. за декембар прошле год. 3 ) Бр. Станојевић »У спомен Јовану Бошковићу, говор у свечаној седници „Кола мдадих Срба« у Будимпешти 1893. Браник 12. број.