Prosvetni glasnik

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

291

ни речју, стоји у св. Писму. Лецо друштво! Само да је она није гризла! То је права баба Јага! (вештица). На послетку баба Параска, која се опоравила и узела на себе свој стари, пристојни изглед, рече публици : — Па шта се дерете, као да сте пијани! Дамљан, ком се у очима још сијала суза, а лице му беше бледо, као никад, иогледа је с мржшом и презирањем, и рече: — Ако смо ми пијани, онда сте и ви сувише благородни! Она оћута, ну усклик јој истрезни донекле слушаоце, и разговор се поче умеренијим тоном. Параска имађаше донекле право: лица у слушалаца беху тако црвена, а у ларми чуло се толико узбуђености, нервне дреке и раздражења, да је сваки пролазник могао помислити, да су се ти сељаци напили, н ако су управо с јутрење дошли овамо заједно са учитељицом. —• Тужна је то историја, рећи ће старац Григорије; мени се само чини, да се могло проживети и без љубави, па да се човек не дави. — Лако је вама говорити, кад сте већ све проживели, — рече му кметовица. — А зар сте заборавили, како стоји у оној књижици: Љубав није пожар, загори ли, не можеш је угасити ! — напоменуће Иван П., сећајући се пословице из приче »ХристосЂ-сђлтелЂ*, — Требала је трпети, тврди непрестано свекрва, скидајући махраму с главе и бришућн зној с поцрвенела лица. — Трпи док се не удавиш, па онда пливај! рече иронично деда Вруско. — Мора бити да су све Катарине тако несрећне, напоменуће свекар, сећајући се приповетке Шевченкове : „ Катарина,« Олушаоци устају с клупа, крсте се пред нкоиом, клањају се учитељици и разилазе се, ну и на пољу се чује још разговор о истом предмету. —■ Мени је и Тихона жао. Остао сам, а у кући такав неред! жали баба Марија мужа Катарииина. — Оад нек пије по више ракије, па ће бити добро! умствује деда Бруско. — А с кога је све то описаио ? запитаће Дамљан. — Ко би га знао с кога; код свију људи догађа се то исто, одговара му кметовица. Како је све то лепо и разумљиво написано! — чује се иза капије још нечији глас. г ) * Нс * Пренесимо се из седа опет на недељна читања ученица харковске жен. нед. школе. Учитељица Л. Е. ЈеФимовићева чита оној истој аудиторији, која није разумела Ђ Е. Оњегина а , пајвећи производ Шекспиров »ХалЈлега.® Девојке, које се пре тога ^»Что читатБ народу"?, св. II., стр. 516—18.

већ упознаше с »Огелож® »Макбетм«, и „Краљем Лиром ,® беху радосне, кад им казаше да ће сад опет чути нешто од Шекспира. Заплет трагедије одмах их је заинтересовао. — Како се, јадник, мучи 1 рећи ће једна девојка о Хамлету. — Па како укорава матер: још, вели, ципела нису износила, у којима си мужа сахрањивала, а већ се удаде задругог, рече једна старија женска. — Сину није лако! додаде неко. Оцена, у којој се јавља Хамлету дух оца му' изазва код свију ужас; притајило се дисање, само се по каткад чују усклици: »убио 0 , »заповеда му да га освети®, »несрећан.® Остале призоре — Полонија с Офелијом, Хамлета с Полонијем и т. д. — слушаху пажљиво; само о Полонију, кад говори с краљицом, поменуће једна девојка: »тај Полоније говори некако неразумљиво. —■ Отара се да се изрази што лепше, рече дрЈга, запазивши тежњу Полонијеву, да говори речито. — После Хамлетова монолога: »Какво сам ја ништаво створење", (чин II.), наставница запита слушаоце, за што Хамлет сам себе кори ? — Отац му заповедио да га освети, а он никако не може — одговориће једна ученица — зато он сам себе кори и мучи се. — Он хоће прво да се увери, да ли је то баш истина да му је очух. убио оца, па зато се још и не свети, рече друга. — Шта се ту треба уверавати, кад му се сам отац јавмо и кад му је рекао — одговориће јој прва. — Он не може да се реши на освету, па зато и вели да хоће бајаги прво да се увери. — Па шта је, ако му се отац јавио? — остаје на спом друга. — Он мисли, да му се можда то само учинило, да Је то привиђење.... Зар је лако убити човека? Слушајући то мишљење младе девојке, учитељица се сећа речи француског критичара Мезијера: »Зар није појмљиво, зашто се Хамлет колеба? Он би хтео да дела, ал се боји. Шта онда, ако је он жртва илузије осећања? Шта онда ако су кривци, које му дух показа, у самој ствари невини ?» Монолог „бити или не бити,« замолише девојке наст&вницу, да им још једанпут прочита, јер га не разумеју. После другог читања рећи ће једна: — То је нешто о смрти. — Ему бш хотдлосЂ умеретк, да страшно, до» даће друга. Наставница им прочита тај истп монолог и по трећи пут, само по другом преводу. — Ту је лшого јасније, рекоше ученице.