Prosvetni glasnik

ЦРТЕ ИЗ НАУКЕ 0 ЈЕЗИКУ

327

средствима и снази, не може извести, зато н не можемо у овом огледу ићи хронолошкм за разшгском нрајезик I п даље како се развијаху из аега постали језици. Већина научника примају теорију слагања, композиције, или аглутинацијс, чији је автор Ф. Боп, као што је већ споменуто, као праву на ноуздапим прилозима основану научну теорнју, која је у сгању дати кључ разумевању постанка Флексије и граматичког система индојевропских ј^зика. Одиста ниједна друга, а имају још две, од којих је особито знатна адаициона теорнја, не заслужује вшне пажње него ли теорија аглутинације. Она Је угаони камен свеколике нндојевропске науке о језику, а у многом и опште, те с тога, а и што за наш носао о пореклу наставака за основе има пеобичау вредност — држимо, да неће бити на одмет, ако се впше нозабавимо о њој. Као што је речено, Боп је био први, који је теорију аглутинације употребио да објасни индојевропску Флексију. Али док је дошао да овако састави ту теорију, да јој положи основу, на којој н данас стоји, ваља знати да је неколико мена код Бопа преживела теорнја аглутинацпје. У почетку свог рада Боп још не беше самосталап у својем мишљењу о индојевропској Флексијп, већ се држаше погледа старијих научника. Између осталих њега је особито заинтересовала теорија Фридриха Шлегела о органском развитку индојевропске Флексије. Истина о том Боп нигде ништа не сномиње. али се то види из његова првенца „ХЈећег с1аз Сопји§а(лоп8зуз1ет с!ег Запзсп^зргасће" (1816, Франкфурт). Шлегел дељаше све језике према том, на којн начпн казују граматичке одредбе, на пр. падешке, временске, начинске и т. д., у два реда, на двоје: у један ред стављаше све оне језике, који споредне граматичпе одредбе казују унутрашњом променом корена, т. ј. што се у корену мења самогласно ; у други ред стави све језике, који у истом послу употребљавају самосталне речи, т. ј. саставе више речп у једну, да изреку граматичке одношаје личне, временске, бројне и т. д. Шлегел, као што се види, разуме под Флекспјом са свим нешто друго, него што се под њом мисли. Због такогачуднога деФиновања Флексије Б. Делбрик вели, да Шлегел с том одредбом само пђаше за тим, да побије тежње сувременика му „етнмолога" , који све речи немилостиво уђаху у све ситније делове и тражаху кореие речима: он мишљаше , да даје природније објашњење, а оно излази, да је само узео ствар с наличја. 0 облицима грчког језнка, мисли Шлегел, још се може држати, да посташе, ј што ге речи од помоћн састављају с речима што

се мењају, а да им се одреде поближе граматпчки одношаји; али се ни то не може доказати, а да се не прибегме за иомоћ свима оним етнмолошкпм мајсторпјама н опсенама, каке су у обичају. Код старога пнднскога ни сенке нема од таке могућности, иити му се нначе облпци могу разумети, а да се не прими, да се облпцп његови органски развише. У том се ве одликује Флекспја индојевропских језпка, што пије постала механичким спајањем рбчп п речца, при чем корен остаје неплодан, већ променом самогласнога у корену. Тако је Флекспја органскн изаткана, и раснознати се може по њој након тпсуће годипа сродство језика иадалеко растављепих. Наиротив, у језицима без Флексије, у којпма се споредне одредбе у значењу казују аФиксима, коренн су само гомпла атома, коју сваки ветар може развејати, не дакле плодно семе, пошто између њих оснм механичкога , спољашњега спајања, нема друге свезе. У споменутом делу Боп о Флексији има исто таке назоре. Али је још тада пошао к доцнијем својем мпшљењу један корак, јер поред унутрашње нромене самогласнога у корену, о глаголској промени вели, да постаје на тај начин, што се глаголскпм коренима додаје супстантивни, мислени глагол о8, а реч је о постанку глаголских облика у санскрту. И један и други начнн казивања блпжих граматичких одредаба имају своје значење у глаголском организму : према том он аорист санскргскп асгаизЈмт (чух) овако етимолошки рашчлањује: у корену се мења самогласно — и у аи (с^ги — дгаи —) , и оно а спреда као аугменат дошло је од коренове промене, а у -зкат је именичкп глагол; а значи прошлост, аи, врсту прошлости, каку казује аорист, пменичкп глагол казује лице и број времену. Сем овог случаја иненичкп глагол Боп још находи у санскргу у будућ. времену и аористу, у истим времеаима грчкога, у прекативу санскрта и т. д. Сам Бон није дошао на мисао самостално, да тако пзменн Шлегедову теорију, већ је то учинио, као што је показао Делбрнк, под утицајем граматичкнх предања свога времена. У то доба у пуном јеку бејаше §гапшшге га1зоппее, у којој једно од основних правила беше, да је реченпца сушта сдика логичкога суда. Као што је суд — закључак — пемогућан бе:) три чдана: подмета, прпрока и споне, нп реченице не може бити без три сиптаксна деда, којп би одговаради оним догичним чдановима. Сваки тај реченични део ваља да буде особита врста речн, како би се подударао с једном логичком категоријом. Отуда проистекоше они сидни огдеди граматичара, да распореде врсте речи у три реда, 42*