Prosvetni glasnik

416

НАУКА И

НАОТАВА

и ведски споменици тврде да келтиска женска, удајући се, није кидала са свим везе с родом и ниЈе иотиадала под неограничену власт свога мужа. А да су женске у старој Ирској, удајући се, остајаде и чланови рода и чланови дома, ту једва да се може ма што сумњати. Онде, где се развод брака допушта сам због каквих незнатнпх узрока, иди по кад кад само са договором обадве стране, без икаквог другог узрока и повода, онде где се закључују бракови на пзвесно време взмеђу мужа и жене, није могда понићи тако трајна веза, услед које би се цређашња веза са породицом могла сматрати као са свим прекинута. И после удадбе жена се сматрала као члан свога рода. Ето зашго је, као што смо напред реклч, отац имао право на брачни дар, не само посде прве удадбе своје кћери, него и после свпју доцнијих. Можемо само сумњати односно тога, да ди смо ми тачно исказали одредбе у примени велског права, где се, као што смо вндели горе, брачна установа може узети као трајнија, него у старој Ирској. Па зато продужене везе у старо-ведском нраву између удате женске и њеног рода треба доказати тачним доказима, тим пре, што се у великим правним споменицима налазе одредбе, које као да противурече овима. И то у зборнику Венедотије (Воок II, Сћар. I, 87) читамо ово: за свако нарушење права, које учини женска, да плати њен род као и за мушког, т. ј. ако није удата; а ако је удата, да пдати она, а исто тако и њен муж како саш1\упу тако и (Нту (врсте новчане казне)". Још јасније говори против нашег мишљења ова одредба зборника Диметије (Воок II. Сћар. XVIII, 49): „Узрок, зашто жена пдаћа свега један атоћуг, тај је, што се она никада не враћа ни праву лорда земље, ни праву свога рода, но задобива право (ргш1е§е енглеског превода) свога мужа, за кога се удаје". Али, противуречности пзмеђу ових одредаба старо-велских правних зборника и наших ногледа само изгледа да ностоји. При пажљивом испитивању других одредаба у зборницима, дако се може уверити да жена, пошто се уда, није нрестала бити чдан свога рода. Прелаз од права свога рода праву мужа означава само то, да се по удадби вагаас1 женске одређује по стању њеног мужа и да за нека гажења закона, које учини жена, род њен није одговоран и не пдаћа казну за то; ади то још никако не значи да се са удадбом прекидада свака даља веза са родом. Баш напротпв, и по удадби главна породична и родбинска права и обавезе остају неприкосновене. Тако у случају убиства удате жене, њен §а1апаб, т. ј. пдата за њену гдаву, одређује се сагласно §а1апаз њеног

брата, а не мужа, и иде у корист њеног рода, коме но нраву и припада право освете за њу (Уенес1о1лап СоЈе, Воок II, Сћар. I, 1в, Воок III, Сћар. I, 38, по манускрипту означеном у јавном издању енгдеском сдовом В)'). Даље околности. које дају право роду удате женске да се меша у дом и које показују кад се гази право рода, виде се из зборника Димегије (Воок II. Сћар. V, 7) где се наводи, када муж уведе у свој дом другу женску с намером да с њоме замени жену, иди кад он растури и упропасти нмање своје жене. А то значн по удадбп женске њени сродници дужш су да је штите, у случају притиска од стране мужа, п имали су право да пазе на ненрикосновеност њеног имања. 0 овоме говори још друга једна одредба пз зборника Диметије (Воок II, Сћар. XVIII, 47) из које се види да је муж давао сродницима жене неку накнаду (кауцију) односно њене ৹ес1сН. Исго су тако сродници жене биди одговорни нред мужем, ако би предузеди против њега ма што, што би било кажњиво. Најпосде, из једне одредбе зборника Диметије нзлази са свим јасно, ма и посредно, да се удата женска и посде удадбе сматрала као члан свога рода. У овој одредби (Воок II. Сћар. XVIII, 48) реч је о оном случају, када женска, ношто се уда, буде призната за кћер другог човека, а не оног који се дотле сматрао као њен отац, п усдед тога она се нрибројивала новом очинском роду. Кад би женска, пошто се уда, прекинула све везе са својим родом и прешда у род свога мужа, то онда ово убројавање после удпдбе новом очинском роду не би имало места. У истинитост овога што рекосмо нема се шта сумњати зато, што се жена у роду свога мужа у гдавноме није користида правима тога рода. Тако у зборнику Гвента (Воок II Сћар. XXVIII, 16), налазпмо одредбу, која тврди да жена нпје добивала никакав део из §а1апаз свога мужа: „кад буде убпјен ожењен човек, то се прво наплаћује његов загаас1 на посде §;а1апаз, зато што жена прима трећи део загаас1, а ништа од његовог §а1апаз" 2 ). Вдаст мужа над женом постада је од власти рода, т. ј. предавади су мужу ту власт њени сродници. Зато је свако самовдасно облађивање женом без дозводе њених сродника, а исто тако и тајно ') Само §а1апав краљице одређује се сагласно §а1апаз у краља, њена мужа (УепеЛоИап Со<1е, Воок III, Сћар. I. 25). 2 ) И тако из тога, што жена добива неку накнаду, која ирипада њеном мужу, још не излази да је она припадала роду свог мужа. Није издишно поменути да је при извесннм условима, обрнуто, жева давала право слободе и сталешко ираво своме мужу. Тако на пр. од аШи(1-а (доседених туђинаца у Велс) имао је право на загааЈ сам опај, који је био ожељен правом Кимерјанком ("УУе]8ћ Ти. Воок XIII. Сћар. II, 112).