Prosvetni glasnik

480

НАУКА И НАСТАБА

хиве ? Претпоставимо да неки отац прикупља успомене о себи и о својим претцпма, ради иредаје својој деци; у напред се може са поуздаиошћу рећи, да ће се то завештање у брзо изгубнти услед промене станова, места пребивања, услед деобе. Тако је породична историја посве ништавна и не даје у опште никаких значајних података за важна питања о физичној и моралној наследности услед атавизма. Осгаје нам још да кажемо неколико речи о закону наследности у иодударним периодпма живота. „Кашто се појави из ненада у претка нека значајна црта, нека склоносг у добу зрелости ; у потомка се појављује пста карактерна црта, иста склоност неочекивано у исто доба, у истом облпку. Дарвин назива ту појаву наследношћу у подударним периодима живога, а Хекел законом хомохроне (истовремене) наследности... Нема ни једие чпњенице, која бн очитије указивала на судбинскп значај наследног преношења. Скривени детерминизам уноси у оца или у мајку неку Физичну немоћ, неки органски недостатак, који се затим јавља у деце у впду самоубиства или лудила. Дете је здраво, напредно ; чега се пма прибојавати ? Ну Фатално завештање беше у њему још много раније , него су родитељи могли запазитп и најмањег трага. Оно беше у оном оплођеном јајету, из којега се дете развило. Кроза развиће јајета, кроза жпвот зачетка, кроза детињско и младићско доба неприметно спроводи неумољиви детерминпзам до судбинеког рока. Има ли шта , што би јасније истпцало на видик, колико нас дави наследност свом својом тежином, и онда када немамо нп појма о том, ни најмању бригу 1 ) ?" Истовремено наслеђе могло би нам у многим случајевима објаснпти неочекиване промене, које се кашто јављају у пркос свем васпптању у карактеру детињу у неком извесном добу његова узраста, као што се тим тумаче и промене у његову здрављу, у пркос хигијени. Дете обећава миого, пзгледи су му за будућност сјајни; ну болешљива клица лотајно га иодгриза и мора најзад, у одређеном добу, избити на површину. Сва ова разлагања о наследности имају јаких веза са педагогијом. Често пута упоређују дете са меким воском, који се по вољи може гњечити, дајући му најразноврснпје облике. Ово упоређење није основано на истини, и васпитачи, који би веровали у начело исказано тим упоређењем, били би у жестокој обманп. Не морамо бити слепе присталице позитивне аауке, нарочито докле је она још у многим нитањима на становишту хипотеза, па ипак јој треба Ч КЉо<;, Г ШгесШе рвусћо1о|*1<Јие, 2. одељак.

уступпти заслужено место и не затварати јогунасто очи пред њеним теорпјама. Радо узајмљујем врсте, које долазе, од једног научнмка, чпји философски правац нначе не делим , јер је њима јасно исказана важност наследности у иедагогијп. „Ма колика била моћ васпптања, вели Модслеј. ииак је то оштро ограничена сила. Ограничена је способношћу, која је опет срасла са индивидуалном природом, с тога може делати само у кругу мање или више затворену погодбама, које још из раније постоје. Нема под небом васпитања, којим би се могло постићи, да врба понесе грожђе или чкаљ да роди смокве; тако псто ни једно смртно створење не може да прекорачи границе своје природне органнзацпје, и вавек ће бити немогућво да се поуздано иодпгне силан ум или карактер на темељу лоше природне организације ... У сваком оделитом јајету спремило је индивидуално наслеђе особену судбину том створу.... Поставпте два детета још од рођења у потиуно једнаке погодбе , дајте пм исто васпитање; на послетку опи ипак неће битп истих сиособностн, истогадуха, као што неће имати нп исте црте лица. Свако је од њих под владавином закона еволуције, иод влашћу предака чији је оно потомак.... Има судбине над човеком, коју су му његовн преацп створпли, и нико не може ма колико се унињао — нзбећп испод тиранпје своје организације". Изузев ову последњу реченицу , следбеници слободне воље могу потписати све оно што је наиред речено. Моралност човечја, и његова заслуга услед тога, састоји се баш у борби противу оних наслеђених, урођених му нагона, који се противе његовим дужностима. Докле је дете још нејако да собом управља, васпитање се служи разлпчитим способностнма које у њему бораве, да га уведе у ту борбу; уводећи га у борбу, потпомаже га с почетка, а за гим га оспособљава, да је само собом пздржава. Ну јасно је, да разлпчите силе, које у тој борби суделују , за сваку особу производе и различите резултате ; онај у којега су лоше страсти силне, а воља слабачка, мање ће уснети у тој борбн, него ли онај којн је у моралном погледу срећно обдарен. Ако ће васпитање да буде успеишо, онда се мора веровати у његову моћ , не само услед слеие вере, него на основу множине чињеница које сведоче у његову корпст исто тако убедљиво, као што друге чињенице доказују утмцај наследности. Није истинито, ппје сагласно са чпњеницама, тврдити — као Модслеј — да пнко не може да се ишчупа испод тираније свога склопа. Научни детерминизам, који потпупо искључује људску слободу, исте је вредности као и мухамедовски кисмет.