Prosvetni glasnik

И8 БЕОГРАДА У ПЕТРОГРАД

обличних каиота, од праве шпанске, аданзанске, бриседске иди мдетачке чипке, дедим својим накитом укусне (едегантне) а појавом нримамне (а11 ;гауап1е8). Сад нојмих преиоруку кнегињину да не изостанем од ове свечаности. Разлика тоадете беше очевидна. Онај свет по Невскоме, то је скромно грађанство штедљиво у ношњи, као у сваком издатку. Ово је аристокрација титула, подожаја и богаства, која се не впђа но изнимно пешке по Невскоме, оно обично нројури кроза њ у својим екипажима. Свака госпођа добила је бида при удаску по један букет двећа, ком главни украс беше камелија или ружа, понајвише у белим оквирима! Официри ове пуковније припадају најбогатијим стадежима руским. Здатна младеж, којаје у стању да троши до 30 хиљада рубаља годишње, отимље се за пријам у официрски кор овог пука. У оскудицн других титула, наслов ОФицпра дајбкоњичког пука, отвара им приступ у сва отмена друштва. Ношња пм је: идаве панталоне, бео мундир и крилати, позлаћен шлем, држање узорно марцијадно, покрети беспрекорни и живахни. Призор њнхових еволуција у оваквом оквиру беше заиста чаробан. И нехотице сегих се сличннх свечаности које приређиваху брпљантни краљичини дансијери из версаљског доба. Ова регимента има своје нарочито добро пзвежбане певце и послужитеље, све у пуковској униФорми. У трен је ока постројише усред мањежа одтар за свети обред, а тако исто растројише га, и у маршном кораку, изнесоше парчад цо команди. Око једанаест сахати почеше долазити велики кнежеви, поздравив, при удаску, војску која им је одздрављада у једап глас и приносила оружје к прсима, док би музика засвпрала једну ФанФару. Тачно у једанаест и по сахати уђе Његово Велнчанство Император у партер, а Њено Величанство Царица са својом дечицом у ложу. Војска прими високе госте урнебесним ускдицнма и принесе оружје к прсима, а музика засвира царску химпу. Цар обиђе фронт целог пука, па приступн ка одтару где се сдужба божја започе уз складно певање пуковских цевчика. Кад се молебстио сврши, цар и његова свнта приступише цедивању часног крста, при чем би пољубиди протојереја у руку, који им је одвраћао ову пошту пољупцем мира. За тим протојереј бдагослови заставе пуковске, па редом, дуж фронта сваке сатније, иокропи војску воднцом. У том ходу пратио га је цар и његова свита. Кад се

и ово сврши, војска изврши неке еволуције пред царичином ложом, чим се свечаност у мањежу закључи. Док је трајадо модебство, имадох довољно времена да посматрам Цара и Царицу у њиховој снољној појави. Све што се најнежнијег замисдити може, то се чита у мирном погледу и бдагом изразу лица преузвишене госпође. Њене чари крунише чедност и умиљатост. Цела њена појава привдачи срца и удива поштовање. Љубазну супругу и нежну мајку не бих умео зампслити друкче. Добродушност и постојанство, то су црте које се одмах читају у бистром погдеду отворено-пдавих очију Царевих. Појава му је достојанствена, ади без икакве натегнутости. Опхођење љубазно! Човек је пре свега, каже весели израз његовог здравог лнда, и не крнје да би по нуждн умео да буде енергичан и неумитно строг спрам свакога, којп би га, на своју неср„ећу, прнсилио да се сети да је и цар. То је упечатак ког је на ме пропзвела нојава ових преузвишених личности. Сретни супружници, чпји се осећаји стичу и збнјају у скдадност њиховог живота! Срећан народ, који тако доброг оца и добру мајку има, на чије се врдине угледати може! После ове церемоније, сви су официри пука позвати биди на доручак код цара. Цар је, међутим, пре ове, а тог истог јутра, свршио и другу једиу церемонију. Примио је наиме свечано команданта петро-павловске тврђаве, који је дошао да му јави, да је лед са Неве нестао и да је пдовндба отворена, па му, у исти мах, по неком старинском обичају, подноси среберну чашу пуну Невске воде. Цар враћа за тим команданту чашу пуну здатних имперјала. Ова се церемонија понавља сваке годнне, по одласку леда са Неве. Истог дана, после подне, кад бејах на пријаму кодкнегиње М., падне разговор, између остадога, и на мањешку просдаву дајб-гардијског коњичког пука. Ја се днвих оном мноштву цвећа којим је, у ово још рано доба годпне за Петроград, тако раскошно окнћена била царичина ложа. Ево, рече мп кнегиња, указујући на вазну посред једног стола, и ја сам добила са царичине ложе ову киту цвећа које, по свој придвци, додази из Напуља — па ми љубазно понуди једну гранчиду белог јоргована, коју и данас чувам за успомену на ону анђеоску нојаву, која се зове царица руска !

Напомена. Како нисац овога путописа, нп на поновљено захтевање уредништва, не хтеде предати остатак свога рукописа, нравдајући овај свој поступак тиме „што се боји да му се рукопис не изгуби" — уредништво је приморано да овде прекине даље штамнање путописа. Уредништво „Просв. Гласннка".