Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

95

заслугу и у очима својих читалаца, као и изразе заслужене хвале и прнзнање од руске журналистике. Пустити више од по милијуна Шекспирових књига у читалачки свет, то је дар пред којим тамни све што су досад дазали руски илустровани журнали. Требало је прочитати писма, што их је добивао издавалац од учитеља глухих села далекнх руских губернија, у којима га преклињу, да им не обустави лист, што нису платили за другу четврт, и обећавају, да ће скорим све послати, па да се види, коко је велики песник заинтересовао читаоце.') У години, што долази, Жив. Преглед пружа, сем 52 илустрована броја великог Формата и сто шездесет разних обичних прилога, целокуане саисе лорда Бајрона и потпуну илустровану збирку прича Шехерезаде Тисућа, и једна ноћ, два каиитадна издања, која стоје по књижарској цени, и то у старом, рђавом преводу, три пута више од самог листа. Успешан покушај са Шекспиром већ почиње утицати и на прилоге осталих илустрованих издања. Издавалац Њиве, А. Ф. Маркс, осетив одмах својим финим немачким носом у чем је ствар, ве11 иде новим правцем, који показа Жив. Преглед. Дн му лист, који му је донео огроман капитал, начинив из њега, сиротог немачког дошљака, једног од најбогатијих руских издавача, не изгуби славу најраспрострањеније руске илустрације, Маркс је купио у г-ђе Достојевске за шездесет хиља.да руб ала право на једно издање скупљених сппса пок. великог романиста, и даје их за 1894. год. као бесплатан прилог уз Њиву. Дела Достојевског у 12 свезака стоје у овај мах 12 рубаља, а Њива их ето даје, заједно са 52 илустрована броја и 30 до 40 разних прилога за седам рубаља' 2 ). Публика се мало убезекнула, па чисто неверује; и ако ће она добити 1894. год. само шест свезака Достојевског, разређених у 12 књига, а 1895. год. других шест, ипак — с' е$1 ипе а([агге, и сваки, у кога није списа великога писца Злочина и казне, жури се да се претплати. Маркс рачуна, да ће му Достојевски подићи број претплатника на 150 — 200.000 Дај боже ! Све што испричах, мирише српском читаоцу, који од наших листова те врсте није никад добио ни календара на зид, на басну из Тисуће и једне ноћи. Како то може бити ? пита он. 1 ) Его достспна дара, којим би требало наша Књижевна Задруга да обдари своје чланове, макар у току од неколико година. Шекспира у прози ииају већ свп образовани народи. ■) За Петроград Њива стаје 5 руб., за Москву — 6, а за унутрашњост (заједно с поштанским трошковима) 7 руб. годишње.

Врло просто. Пре свега, руски илустровани листови немају 5 — 800 претплатника, као што имађаху наше покојне илустрације, већ 50 — 400.000 (а често и више), т. ј. каса издаваочева располаже годишње с милијуном и више динара, а где тако много пада може се много и давати. Затим, кад погледате шта они дају у прилозима, којих је у некојих журнала 100 — 150, видећете, да све то има врло малу реалну вредност. Изузимајући 12 свезака приповедака, све те прилоге уређује сам издавалац, који је обично штампар, често човек полуобразован, често иностранац, који слабо влада руским језиком, ну у кога је здрав трговачки смисао; он гледа на лист, као на трговачко предузеће, које треба да доноси све веће постотке, па и урсђује додатке тако, да га што мање стану. То су вам већином мали листићи од четири стране, напуњени разним сумњивим рецептима, анекдотама, ребусима, шахматним играма, саветима за вртарство и домазлук, модама, по којима се нико не одева, јер за праву моду постоје засебни модни журнали, нотама, из којих нико не пева и не свира, јер ко се бави музиком, одавно их има — једном речју, разном тричаријом, која се износи под звучним насловима: „ 12 6р. С еоског Домаћина а , »12 бр. Париске Моде^ и т. д. Издавалац осећа, да није подобан да уредн 52 броја листа и 12 књига белестристичког садржаја, па наима уредник.ч за тај посао 1 ). Уреднику су руке везане; много што шта излази мимо његову вољу: он би хтео да садржај буде што бољи, ну рачуни издаваочеви косе се с тим, и уредник ћути, као што ћути еваки најамник. У лист обично улазе ориђинални радови; људи, који раде на листовима (ја их зато још не бих назвао књижевннцима) има толико, да 2 / 3 пише будзашто, само да штогод заслужи; кад дође потреба и оскудица (а она долази врло често), приповедач трећег реда продаје издаваоцу свој рад од ока, мал' те не по тежини, и то продаје му га у нотпуну сопственост, „на вечна времена 11 . Тим начином накупиле се читаве гомиле, пуни, као што причају, ормани рукописа, на који издавалац гледа, као на мртав капитал, који треба што пре пустиги у обрт. Уредникова је дакле дужност да протури што више те старе робе у лист, па да се купи што мање нове. Зато и храмље књижевна страна у илустрацијама. Неколико нових радова од писаца, који су на гласу'1 ') Плата је уреднпцима различна. Уредник Њиве добива 8.000 руб. годишње, т ј. два пута више него министар у Србији; остали уредници две, три и пет хиљада. За оно што пишу за лист, плаћа им се засебно. 2 ) Писцима првог реда предлажу се огромни хонорариИз Писама Тургењева дознајемо, да му је Њива нудила 1е82. 13*