Prosvetni glasnik

140

НАУКА И ИАСТАВА

кад нмамо да учинимо избор између две радње, од којих једна не тражи никаквог напрезања, а друга то захтевај или још између две радње, од којих свака иште различнто напрезање. Ваља разлпковатц привидно напрезање од нравога. Човек снора шш расејана ума, којн се свакога дана труди по неколико часова на лаком умном послу, одиста се више напреже него лп онај који је понесен одушевљењем нли научном радозналошћу, те и не опажа, како му време пролази нокрај истраживања, која га занимају. Човек, који је од рођења склон ка неумерености, као што Сократ о себи признаваше, више се усиљава да би остао умерен, него ли онај који не доносина свет сличне прохтеве. Усиљавање је нераздвојно од муке; ну човек којн у раду налази исто уживање, као други у беспосличењу, не нанреже се воше, кад ради, него лп онај други, кад седи узалудан. Људи, којпма је у нарави одвратност према раду, носле природио теже да се што мање напрежу. Па ппак су од преке потребе сваковрсна напрезања, макар цигло корпстољубље унрављало животом. Ну поврх тога постоји још и дужност с многобројипм жртвама, које нам она налаже. С тога нпје никад прерано развијатп у деце подобност да се труде, да се усиљавају: то је право мерило за моралну вредност, то је још и најиоузданије јамство за успех у жпвоту, имајући у впду и саму личну корпст. Не морамо бити сурови према децп, па ипак да не допустпмо, да у њихову животу благовање преотме мах. Благовање је супротност напрезању, муци: једно нас ннстиктпвно привлачи, као што нас друго одбпја; с тога је основана зебња, да не смањпмо своју енергпју ка напрезању, попуштајући пашој склоностн к благовању. Слабост нашег моралног темперамента, услед чега смо неподобнп за непрекндно напрезање, захтева, истина, смену између рада и уживања, јер бпсмо децу заморплп, кад бпсмо нх напрезалп претерано; ну ваља од њих тражити свако оно напрезање, за које су она кадра, пазећи при том, да њпхово телесно и душевно здравље не трпп штете. Благовање је опасан супарнпк напрезању, пун дражи п прпмамљивости, кадар да најлак освоји сву душу детпњу. Нозната је научна басна Продпкова, коју је испричао Ксенофон у својпм успоменама о Сократу. Кад је ваљало већ одрасломе Херкулу да пзбере пут, којим ће у животу да пде, представише му се две женске прилпке: једна, Сладострашће, труди се да га задобпје мамцем уживања; друга, Врлпиа, говорн му опорим језпком дужности. Сладострашће не чека зрелост, па да заведе мла-

дића; оно га примамљује још од детињства; с тога ваља битп на страни против њега још од најраннјег доба. И ако не говоримо детету језиком дужности, који оно не би могло да схвати, ваља га бар упућивати да вршп, колпко може, главно правнло дужиостн, којим се захтева напрезање, жртвовање, како це бн створило себи лажан и опасан појам о жпвоту, као да је овај неко вечпто весеље, на које је п оно позвато. У заглављу „о васпитању деце," Монтењ је говорио о врлини изразпма, које не можемо усвојити без приговора. „Врлина, велп он, нпје настањенанаврху кршевита, окомпта, неприступна брда; онп који су је достпгли, држе напротив, дајеона засела на лепој, цветној п плодној узвпшпци, одакле јој поглед обухвата све ствари. Ко знаде пута, може јој се приближити хладовптом стазом, преко меке траве, препуне прпјатног мпрпса, пењући се веселом лаком и благом узбрднцом, која личп на небеснп свод. Пошто нису походили ту узвишену, лепу, победнпчку, умиљату и уједно храбру врлнну, ту јавну п неумољпву пепрпјатељпцу незадовољства, зловоље, иринуде н страха, њу, којој служи природа за воЈ»у, а срећа п сласт за пратпоце: људп су у своме малоумљу пзмнслили неку глупу прилику, жалосну, свадљиву, гњевну, грозну, п посадплц је иа забачену стену, окружену трњем, као сграшпло људма." 1 ) Речи су прекрасне; ну у њпма се више огледа Фантазија пишчева, којп се пгра речпма п појмовима, него ли ауторитет озбиљнога моралиста. Као што ннје пстина, да је врлпна „жалоена, свадљпва, гњевна," још мање је нстпна, да је прате срећа и сласт, и одпста има прцнуде, које се она не може одрећп, ако хоће да постоји; мањ ако се хоће у њено име да се пгра речима, као што је то Монтењ учинио; то је прпнуда, често пута непријатна п мучна, коју човек мора да врши над собом, над својпм страстима, на што ваља п децу још из рана навпкавати. Претеранп захтевп према деци, с којих ова често пута бпвају жртве, дали су повод Ж. Ж. Русоу, који прп свем одушевљењу према врлпнама нмађаше осредње осећање дужностп, да нам пзложп и упути доста опасне савете, који много личе на учење мекушне еппкурејске Фплософије и којима мпогп родптељи радо следују. ,.Зашто, велиРусо, хоћете да ускратпте овим невпним малпшанпма уживање толико кратког века, којп ће пм у брзо одлететп; зашто да пм отржете толико драгоцено благо, које онп не знају да на зло употребе? Зашто хоћете да им исиуните горчпном п болом ове прве, толико хптре, годиие, које пм се нпкада вшпе нећ^ ') Е88а13, књ. I., гл. 25.