Prosvetni glasnik

199

бар још једном видети кнеза и уверити га о овом искреном поштовању ; гхутујући по Србији, он тврди да је имао прилике да се увери о раду Милошеву и да чује од народа „топлу молитву за здравље господара Милоша. . . Овуда, гди је глас срца Србског, (тамо) је глас и о Милошу, пише Срезњевски, и наставља : „Приповедао је мени о вишој светлости и незаборавлјени Вук СтеФ. Караџић, а особито, кад сам га расцитивао о нјеговом животу, о тих који су му помагали издавати у свет нјегове важне кнјиге и подржавали га, да може радити више и више за писменост Србску: овај пророк Србске изображености утврдио је у мојој души светлу мисао о заслугама ваше светлости". Срезњевски хвали кнеза, што се решио да одреди капитал за издавање Вуковог Новог Сриског Гечника, Народних Пвсама и других дела; „право имате, пише му он, нек Срби познаду самп себе, шта су, и шта имаду и шта им Фали, нек се развије међу пјима прави дух народности, онда пзображеност лахко ће к нјима доћи ; народност у народа је то само (исто!, што памет у човека: у сваког своја, а не има ли је, пропао је. .. Сазнавајући дубокост ваше мисли и умолјавајући Вога, да укрепи ваше здравлје на славу и срећу Србског рода, узимам си смелост захвалити вашој светлости са стране тих саплеменика ваших, који би ради били познати народ Србски из кнјига, које ћете издавати под вашим светлим покровом; опег као ученик Вуков захвалјујем вам, светли кнеже, за вниманје (пажњу) к великом мајстору Србског језика, којега заслуге тако кнежески показатћете свету. Подкреплјавајући Вука, указатћете пут и другим Србам да изучавају народ свој и раде за нјегов напредак; а своје светло име ћете поставпт у сјајном реду благодетелја Србске писмености, нека немрклом звездом гори на успомен будућих векова". Писмо се морало допасти Милошу ; Срезњевски пише матери, да је 19-ог априла (1842. год ) добио од кнеза одговор, у ком се налазило, ме!;у осталим, и ово: „Земллк мои, г. Вук, уживат'ће и отсад' при затруднптелннм' своим' литерарннм' занимашнма усердну подпору мош«. * гјс * Опростићемо се са Срезњевским у СловачкоЈ, у селу Мадуницама, камо је дошао да посети великог словачког песника Јана Холога, тамошњег свештеника. Холог не беше код куће, и Исмаило Ивановић чекаше до вечера. У вече, на једампут, отворише се врата и појави се висока прилика. „Имам ли сре^у, да видим г. Холог? сс пита наш

Рус. „Наређујући кочијашу, да скида ствари из кола, пише Срезњевски, личност ми поче одговарати, некако не хотеће, и сам не знам шта. Мора бити помислих, да је то неки Фарар из суседства чудноват човек, па му рекох: „И ви сте, сигурно, хтели, да видите Холог; нема га; можда ће се тек доцније вратпти из Трнаее. 8 Личиост се окрену и упита ме : „А треба ли вам штогод Холи?" »Да, пошао бих на крај света, само да гавидим!" — »А одакле сте? сс — „Ја сам путник Рус С( . »Рус, Рус! 0 Воже мој! с< узвикну Холи. и ми се загрлисмо, као рођаци, као отац и син. Куварица донесе свећу, и ја му видех лице: бело, доста пуно, покривено свежом румењу, озбиљно, може се рећи гордо, а међу тим детињасто и наивно добро ; коса му седа, дугачка. Грљаше ме, љубљаше, стискајућп ми руку, одушељен радошћу, што је видео Руса. „Рус!? Ох. ви сте Руси велик народ, слава Оловена! Рус! сс Он брисаше сузе. Пређосмо у малу собицу, запалисмо луле и почесмо беседити. Разговарасмо се читаво вече до после поноћи о Русији, о руском народу, о Цару и о Козацима. Холи лепо зна нашу повесницу, сећа се многих прича, које објашњују руски карактер, а о цару Николи говори одушевљено, као прави Рус. Уопште, нигде не видех тако дубоке љубави према нама, нашој слави и нашем цару, као код Словака: у том су једнаки и Словаци јеванђелисти и Словаци католици. И једни и други поштују чак и наше православље. Ујутру и не чух, кад Холи уста и оде у цркву, да служи. У '/, 9 дође, и опет почесмо говорити о Русији. Пред ручком отидосмо у шумарак Млеч, где је песник написао већи део својих дела. Шумица је доста густа, ну веће дрвеће је исечено; народ је оставио само дуб, под којим Холи воли да седи. „Пређе он бејаше разгранатији, рече ми Холи, свежији, зеленији, а сад, остав сам, морао јадник да трпи од буре и ветрова". Ту песник седи на трави и пише. „Ту ми нико не смета; нити ме ко види, нити ја кога, и мисли се слободно изливају на хартију". После ручка, стадох се спремати на даљи пут. Холи ме је пратио до суседнога села; праштајуКи се са мном, љубљаше ме у уста и у чело, благослови ме и рече ми: „Не заборављај, драги пријатељу, у својој великој отаџбинп на нас, сироте Словаке; реци својима, да их ми во.шмо, као браћ\, и да се за њих богу молимо: силном дело, сл&бом — молитва". Плакасмо, растајућп се, и прагатасмо се неколико пута. сс [Писмо из Трнаве, 4-ог маја, 1842. год. ')] ') Сва пиома из Србије Изашда су у 11-ој свееци Живе Старине за 1893. год.; ост гла, о којима је реч овде, у Ш-91 свесци за исту годину.