Prosvetni glasnik

УЗРОЦ0 И ПОСЛЕДИЦЕ ЕРСТАШКИХ РАТОВА

или децу своју због имена. мога, биће стоетруко награђен и добиће живот вечви." 1 Беседа Урбанова продре у свачије срце, и изгледаше да су сви слушаоцп обузетн неким пламом, који с неба силажаше. Скупштина верних, занесена одушевљењем какво никада људски говор није произвео, узвикну једногласно: „Тако бог хоће". Тај се узвик разлегаше на далеко по околини и по Клермону. Кад наста тишина, папа настави: „Видите ли како се испуњаиају речи Христове ? Спасител. је казао, да када се год верни скупе у име његово, даје он међу њима. Јест, спаситељ света је сада међу вама, и он је тај који вам је удахнуо тај усклик који сада чух. Нека речп „тако бог хоће" буду у будуће ваш ратнп узвик, који ће увек казивати да је господ над војскама међу вама"Свршујући беседу, Урбан показа свету крст, знак њиховог искупљења. Сам Хрпстос који излази из гробнице своје показао је знак крста, око кога ће скупити расуту децу Израиљеву и ујединити ихНосите тај знак на вашим раменима, на вашим заставама, и на вашем оружју. Тај ће знак бити награда вашим победама или палма мученпчка, тај ће вас знак непрекидпо опомпњати, да је Хрнстос умро за вас п да ви треба да умрете за њега 2 . У нотицп под „1" Мишо наводи ово: „Баронијус под годином 1095. преписао је три говора Урбанова о крсташким ратовима, Те се беседе врло мало разликују једна од друге, п вероватно је, да их је папа на различним саборима, који се држаху на више места због крсташких ратова, говорио наизмеице- Не зна се баш поуздано, на ком је језику папа држао те беседе. Сви историци, који те беседе цитираху, доносе његове беседе на латинском језику, но то не доказује да их је папа латпнски и говорио. II с најмање појма о средњем веку може се знати, да у X и XI веку језик латински, ма да беше употребљиван у свима јавним пословима, опет за то никада не беше и говорни језпк народнп. Прости и необразованп сталежи, сви осим свештенства, говораху језнком, који се у свакој провинцији разликоваше. Једино тај језик народ разумеваше, и ко бп хтео да говором нокрене народ, мораше говорити његовим језнком. С тога се може с основом претпостављати, да је Урбав говорио романским дпалектом, којим се говораше у Оверњу, и да се Урбан тим диалектом, као Француз, могаше дако служити. Кад Урбан сврши свој говор, само се чујаше: „Тако бог хоће, тако бог хоће." Кардинал Глиго1 Мкћаш! I., 52. 1 МГсћаиЛ I., 53 —54.

361

рије, којн је после постао папа, изговори гласно молитву опште исповести. Сви клекнуше и, ударајући се у груди, примпше опроштај грехова. Тада се пристуни нримању крста пз руку папиних. Први га прими Адемар де Монтеј, еппскоп пијиски, а за њим впше епископа. Тада прнступшпе узћмању крста многи ритери и баронп; онп се заклеше да ће осветпти Хрисга и да ће свп, заборавившп своје међусобне размирице, полетети у бој против неверника. Остали народ такође отпмаше се, ко ће пре добпти крст. Многи у превеликој ревности својој урезиваху себи на чело врелим гвожђем знак крста. Крст су пришивалп на рамена, на огртач, а најчешће метали су га на штит и шлем. По повратку са свете војне крст са рамена премештаху на леђа, знак да су свој завет испунили. Од кад примише крст, та се нова војска прозва „крсташка војска". Крсташи почеше молиги и наговарати Урбана II да се он ставп на чело походу, алн како пана беше заузег и пословима на западу, то одрече да буде вођа, већ за свога легата постави Адемара, епископа пијпског. Свима крсташима папа обећа потиуно оироштење грехова, њихово имање и Фамилије узе црква у своју заштиту. Сабор огласи да сваки, који би учинио какв<? насиље крсташу, биће анатемпсан: а да одлуке саборске буду у снази, сабор препоручи крсташима да их они чувају и старају се о извршењу њнховом. На сабору буде углављено и време поласка, а да се не би ко покајао што је узео крст на се, ирипрети се одлучењем од цркве свакога оног, који би завет свој погазио. Глас о Клермонском сабору рашири се на све стране. Сам папа обиђе више провинција, нроноведајућн свуда крсташку војну. На сне стране свештеници имађаху да благосиљају нове и нове крсташе. Цео свет хтеде да спасе душу своју! Тих молитава беше више н читаху се када се благосиљаше крст и оружје које нови крсташ примаше клечећи пз руку свештеннкових 1 ; предајући му крст, свештенпк говораше ове речп хаџији: „Прими овај знак у име оца и сина и си. духа, као спомен на крст, на коме је Христос разапет и умро за искупљење твога тела и душе твоје. Нека те сачува и учини да по извршењу завета овога дођеш срећно кући својој! Христос је истини бог паш! Амин!" На сабору у Клермону беше углављено да се пође о Великој Госпођи 1096. године. Целе зиме и пролећа не рађаху ништа друго него се снремаху 1 Те су молитве покупљене 1596. под Климентијем VIII. 0 тим молитвама види М1сћаи<Ј I., 511. и I., 62—63.