Prosvetni glasnik

402

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

линн љеговој нема брда, то он пушта једнога друга свога, који се одселио у село Р. блпзу Авале, да он то учпнп. И овај то чини у једноме и суваше дугачкоме писму. Овај оппсује пзлет својпх другова с учнтељем на Авалу и и све радосги п новине што су их на томе путу пмали. Особпто бављење на Авали и посматрање одатле. У чланку: „Ко је Србин", упознаје писац своје младе читаоце у Краљевиип са Србима из прека, пз Маћедоније п Босне. За прво узео је једнога друга очпнога, чији је отац био „пз прека' па га звалп „Шваба". За друго узео је зидаре. Они су му сами говорилп да су и онп Срби, и ако онако „заносе" кад говоре. За треће узео је једног брдара из Босне, који је сам тврдио да су Бошњаци Србп, а не Турци, и ако носе турско одело. У члаику „Ватра из блата" ппсац упознаје младе читаоце с барскпм гасом, а у чланку „ Смрт мога деде" ппсац описује најпосле како је његов деда умпрао, шта је свима наручивао п како га је све село ожалнло п дошло му на погреб. Ето, то је садржива ове књпжице, која пзноси 126 страна, или 8 штампанпх табака, без пмена претплатника, која су штампана на крају књиге. У књпзи има по више слика, али су оне све врло примитивне израде. Али то не умањује нн мало вредност саме садржине, ако јој још п не повећава, објашњујућп је. Писцу је прилично испало за руком, да се спустп у дечији круг мисли и посматрања и да му причање буде занимљпво и прпступачно дечијем схватању. Мало ће чега битп нејаснога за децу. Причање је п по лепоти стила складно и лако, течно. Не могу, а да ппсцу не призиам прилично познавање дечије душе и вештпну да јој се приближи. Он је некако свуда безазлено искрен п мио. И његова књига мора се деци допасти. Деца су пстина више наклоњена у рапоме детињству причама моралне п баснословне садржине, но лектнри ове врсте, којпм се унапређује интелект п практичнп живот; али их ваља навраћатп и на овај впше — тако да га назовем — реалистичкп правац; јер ће од тога завнсити колико ће доцније моћп да владаЈу прпродом, илп она њпма. Држим, да књпга с оваквом корисном садржином п овако јасним излагањем може бити само од користи омладини која је чита, а особито сеоској, чијега се живота она највише п дотиче. Ми сви видимо, да ни просветна, нп војнпчка, нп политичка, нп једна друга страна народна не може да се крене напред без економске п прпвредне, а ова књижица има за циљ, да потпомогне баш ту страну нашега народнога жпвота.

Алн не могу а да не изнесем п неке недостатке ове књпжице, које барем не бих желео у другом издању ове књижпце, ако би га дожпвела, што бпсмо јој могли пожелетп. У чланку „Полазак у школу" матп Бранкова (пишчева) не да деди његовом да га води у школу, јер вели „кажу, да је боље кад се започне посао од понедеоника". Атојебио четвртак. Деда впче: „Мани то враћање, Миљо. Није то пстина. Свп су данн у години подједнако срећнн п несрећнп...." Она му даје за право, па још додаје, да п „не ваља да се враћају". Деда је пенпсмен п бројп око осамдесет годпна. И ретко је наћп старца проста, неписмена, а да не верује у враџбине п да се борп протпву њих. По томе ми изгледа незгодно, па чак и немогућно, да један такав старац рече: „свп су дани у годпнп подједнако срећни п несрећни". На крају истог нричања писац вели, кад је дошао у школу: „Али кад сам погледао моју белу кошуљпцу п моју шарену торбпцу, и кад сам помислпо да је то све мени нзаткала и сашила моја мајка, чинило ми се, да нпко нема од мепе лепше хаљпне нпти лепшу торбпцу. Оно њино било је кунљено, ко зна где је рађено и чпја га је рука радпла; а ово су све менп израдиле руке моје слатке мајке ." Верујем, да иисац уме сад да резонпше овако. Алп да је Бранко умео овако да размишља, и да је овако осећао, то пе верујем. Бранко је могао само да воли своју торбнцу п хаљинпце, п то је све. Алп дете волн и „куповно", јер је оно шареније и ленше. И као што се деца Р а ДУЈУ Д а пм родитељн што паправе, нсто се тако радују да им што год купе. Опо резонисање прппада доцнијему добу. Имало бн дакле да отпадне оно „Оно њино... ко зна где је рађено и чпја га је рука радпла." На странп 29. у чланку „Нема здравља без чпста ваздуха", Бранков отац, који је само свршпо трп разреда основне школе, („јер тада нпје било впше разреда у нашој школп"), у гостпма код свога пашенога жестоко удара на собе п небригу о чистоме ваздуху у њнма по селима. А пашеног му одмах прима ивелп: „Паметно велиш... Ми нато нисмо ни мнслпли..." Па што оп хајде, де. Него и жена његова, тетка Бранкова, „која је дотле само слушала н чудпла се, сад проговори: „Тешко мени, како ми ову нашу нејаку децу гушимо тако у соби целе зиме. Бога мп ћу ја па то од сад боље пазнти..." И поправљају се, и већ пдуће године, кад су отпшлп, све је било поирављено, и теча Бранков велп: „Сад ћу још боље да вас гостим. Ви ме научисте те сад, хвала Богу, све ми је у кући здраво