Prosvetni glasnik

НАУКА И

НАСТАВА

435

дити. — У брзо се он здружи с једним другом, исто тако искусним учеником, и заједно су почелн давати тон разреду, заводнти особит поредак у аему и упознавати другове с кодексом свога морала, којн су изнели из приправних завода. Настадо је преписивање задатака, потказивање, брљање оцена у сведоџби; почеле су свађе н омразе, које су се продужавале по некад и после часова на улицп. У разреду су почела нестајати држаља, плајвазовн и перорези. На клупама п дуваровима у разреду појавише се еепристојне речи. Васа је постајао све чувенпји и чувенији у разреду: час су се ученици жалили на њега, час је васпитач говорио, да од њега не може бити ништа, час су се наставници тужили да он ништа не ради ни у школи ни код куће. Није могао проћи дан а да Васа не буде записан у „казнену књигу." Наводим неколико примедаба из те књиге: „На часу краснописа нрскао је Василнје Степановић мастилом и избрљао свеске својнм друговима". — „На часу рачуна Степановкћ је звиждао, за тоје истеран из разреда на поље." — „Рђаво се нонашао Степановић на часу Науке Хришћанске, за то је осуђен да стоји." — „Степановић је донео у разред некакву „играчку" и њом засмејавао цео разред на часу цртања. Молим да се казни затвором". Требало би јошмного времена, да би се опнсале све погрешке Степановићеве, за то се ограничавамо само с онима, које смо наведц. Све те заиисе пз „казнене књиге" преписивао је тачно разредни старешина у „дневвик" ученпка, да би родитељи детињп могдп сазнати како се оно понаша у гимназији ц порадпти да се то иоправи. Али, Степановић је — као што смо казали — бчо више: он је предвидео све те непријатности ц побринуо се благовремено да их спречи. У радњи очевој нађе он наштамиани „дневнпк", који се врло мадо раздиковао од правога, попунио га оценама и предметима, потпнснвао разредног старешину и ноказивао га родитељима. Оно истина Степановић се скромно користовао оценама и стављао је петицу само из владања, а за предмете обнчно је стављао тројке и четворке. Не сумњајући ни у пгго родитељи су се потпнснвали у том дневнику и разумели, да све иде како треба. Ади та пријатна забдуда бц на скоро откривена: отац нашега хероја би нозван у гимназију и ствар постаде јасна. Васа је био кажњен и код куће и у школи. Прво време после ове историје Васа се примири, али на скоро уђе опет у своју улогу. Тојебио тип распуштенога сокачког детета; њега је просто немогућно бидо заинтересовати радом илп га упутпти на какав посао; све су му мисди биде испрекидане, међу њима није било асоцијација;

осећаји су му били сићушни и површни; осмех и сузе брзо су се мењале једно за другим, по кад што су ишле и заједно; он није бцо у стању да савлада себе и да седне за посао, а то с тога, што собом није могао управљати У њемује била иекаква бојазан мисли, бојазан унутарњег рад,а и савршена немоћ да влада својим осећајнма. Од такве деце школа не може ништа учинити, нарочито ако у том нема озбпљне иомоћп од породице. Да не пратимо и даље развиће тога дечка, казаћемо само у кратко његову судбину. Степановић је провео у гимназијп још две године. Њега су водиди у шкоду и после часова одводили кући, само да не би лутао по улнцама. Еући му је сваког дана долазио учитељ. За свакп најмањи преступ строго су га кажњавали. Али није пошло на боље. Васа је био као год лампа без уља, коју можете једнако пазити, аонасеједнако гасп, јер у њој нема шта да гори. Кадјебио у другом разреду, директор је предложио да изваде дечка из гимназије. Међу ученпцима треће групе има и таквих, на које се код куће пази, ко јп имају и гувернанте и учитеље, на ипак понављају разреде п већпном и не сврше гимназпју. Ево два ученика првога разреда — Алексића и Бранисављевнћа; онн су добри пријатељп: у разреду седе један до другога, заједпо ходају између часова па чак их и наставници већином заједно прозивају. Другови су их прозвали Сијамским бдизанцима. Алексић је слаб дечхш, уски, рахитичких груди; Бранисављевић је мало пунпји али нездрава нзгдеда, главе сразмерно велвке према трупу. Они у разреду седе мирно и како изгледа пажљиво слушају; али учитељу је довољно да их само упита о предмету, који предаје, да им зада два-трп питања па да се увери, да они нпшта не разумеју. Код куће су им једнако књиге у руци; на помоћи су им родптељи, гувернанте, учитељи, који им тумаче и објашњавају сваку реч, који с њима тако рећи пзучавају све лекције, али и покрај свега тога, тај огромни рад не даје никаквих резултата. Оно, што је сад научено, заборавн се за један сахат, памћење нема снаге да задржи Факта, а мисао није у стању да ухватп односе међу њима; залуду се напрежу силе, задуду се троши време: гимназнја није за њихову снагу. Алн, родитељима је тешко да се помире с мишљу, да им деца остану без средњега и впшега образовања, без дипломе, — те чаробне лампе, која осветљава и рашчишћава пут жпвота. Срце роднтељско не може да се помири с Фактима, у дубини његовој храни се нада, да ће се раниј е или доцније пробудити душевне силе у њихове деце, и да ће они одолети свима тешкоћама, које су потребне да могу стећи себи