Prosvetni glasnik

IV. ВРЕМЕ МАКЕДОНСКЕ ПРЕВДАОТИ И ЗАЈЕДНИЧКЕ ЦРОПАСТИ (862—146 пре Хр.) 1. Ма ^едонија до А^ле^сандра Ве^и^ог (?—836) § 187. Земљиште. — Македонпјом („брдска вемља") нпје се увек звао један истп предео; најчешће је то име посидо земљиште што је међу Скардом, (Шаром), Камбунскпм и Родопскпм иланинама. С трп стране су планине одвојиле Македонпју од окодних земаља ; с четврте је море ушло дубље у копно те начинмо троструко полуострво Халкидик с два већа (Термајски и Стримонскн) п

Сл. 46. Грчка ваза.

два мања затона. Од пограничних планина пздвајају се многп повпјардп те продиру далеко у унутрашњост, остављајући повеће равппце само око приморја п око ушћа македонских река : Халијакмона (Биетрпце), Аксија (Вардара) и Стрпмона (Струме). 188. Народ. — Македонија је од најсгаријих времена бпла насељена многнм ц врло различним племенима. Ну по племенској сродности као да бн со сва могла поделити иа три гомиле : на и. су бпли Трачани; нп сз. Илири, а највећп пак део македонскнх племена био је сродан Грцима (најблиаш Дорцима). Ну како беху заостали у култури, Грци су и њих, као и друге народе, рачунали у варваре.

§ 189. ТопограФИЈа. — Од градова главнипији су билп : Еге (Едеса), најстарија престоница, дубље у брђанској унутрашњости; Пела, Терма (доцније Тесалоник), Пидна, у приморју ; Потидеја и Олинт на Халкидику. § 190. Македонија до Филипа II. — Брђанска племена по унутрашњостп, ловачка и сточарска, била су суровија него она ратарска по равницп, до којпх је доппрао културип утицај грчких насеобина из приморја. Алп су сва племена бпла једнака у томе што је код свију бпло јако племство, које је својим тежњама за независношћу градпло велпке сметње снажењу краљевске властп н државном јединству. За време персиских ратова, македонски су владари (Аминта I., Александар I) били вазали персискоме цару а ослободили су се од Персијанаца онда кад п Грци. Тежећи пак да своју државу изведу на море, македопски су краљевп морали доћи у сукоб с Грцима, те је отуд дошло да су се Македонци почелп мешатп (Пердика II) у грчке међусобпце за време Пелопонеског рата и помагали час једној час другој страни (§§ 174, 181). За јачи развитак Македоније много је учинио краљ Архелај (413 — 399) снажним помагањем грчке образованости у својој држави. Из његова су времена неки нови градовп п нови друмови по Македонији; своју је војску уредио по грчки; престонпцу своју преместпо (из Ппдне) ближе мору, у Пелу, па је окитио уметничким делима грчкнх мајстора ; у његовом су двору за једно време живели неки грчки уметннци (Зеуксис, Еуриппд). — Али по његовој смрти настадоше у Македонији за читаве десетине година нереди из којих је земљу извукао тек Филии II. § 191. Филип II (359—336). — За време нереда, који у Македонији настадоше по смртп краља Архелаја, и могла је Теба утврдптп своју превласт на том крају. Раскомадана п слаба, Македонија је морала закључити с Тебом мир, који је овој ујемчио хегемонију на северу (§ 184). Пелоппда је собом повео у Тебу и краљевића Филипа, ради већег јемства за мпр п послушност македонску. Тамо је мудри краљевић имао прилике. да добро позиа војнпчко и политичко стање Грчке и да види сву слабост њену. Даровит и славољубпв, лукав и предузимљив, Фллпп је у својој 23 годпни, а после смрти свога брата (краља Пердике III), узео управу у своје руке, најпре као намесник свога младолетног синовца (Аминте) а после као краљ. Хотећи да моћ своју уздигне, требало му је прво преустројити војску што ^он и учини, увођењем опште