Prosvetni glasnik

војппчке обавезе ц бољим уређењем саме војске, коју је поделпо на лако п тешко оружану пешадију (Фаланга), и на коњпцу, у коју је већином улазпло племство С овом војском најпре надби немпрна погранпчна племепа, која су чешће упадала у Македоннју п пљачкала је, па кад се обезбеди с тих страна, обрте се приморју, грчким колонијама, где су тада биле згодне прилике за његове освајачке намере. § 192. Савезнички рат (357—355). — Док се овако на северу, у Македоиијп, стварала нова једна сила, дотле су на југу, у Грчкој, нове међусобпце почеле опег раздпрати и слабити и онако већ изнурену земљу. Опо мало осгрва и градова атинског савеза (Хио, Род, Внзантија, § 183) побуне се сада противу Атине и после трогодишњег ратовања („савезнпчкп рат" 357—355) Атпна изгуби скоро све савезнике а својом незахвалношћу п своје најбоље војводе (Тпмотеј прогнан, Ификрат се повлачи из јавнога рада) ; уз Атпну оста само Еубеја и неколико острваца. И баш ово време атпнске немоћп употребио је Филпп да нападне на грчке градове по македонском приморју ; један за другпм падаху онп у његове руке ( Амфппољ, Пидна, Потидеја, па златоруднп Пангеј и др.), тако да Филпп поста господарем читавог македонског приморја, од реке Несте до Олпмпа (без Халкпдика). Близу Пангеја подиже град Фшшпп, а приходима из богатпх пангејскпх рудннка иоче градитп Флоту. Фнлип је већ могао смишљатп да у обезглављеној Грчкој уздигне своју хегемонију, пошто је у Тесалпји већ беше утврдпо по смрти тамошњег тиранина Александра (§ 184). Изнурена Атпна није се ни нокренула да још за времена спречп ову нову опасност по слободу Грчке. § 193. Свети (II) рат (355—346). — Наскоро се нак даде Филнпу прилнка да се непосредно умеша у грчке послове, У Средњој се Грчкој за превласт тада почеше грабити Фокиђанп. Не хотећп им то допустпти, Тебанцп пх оптуже делФИској амФиктионијп за заузимање светог земљишта храмовског (Кирха), а ова их осуди на велику новчану казну ; ну када је Фокпђанн иитп могоше нити хтедоше платити, склопи се противу њпх читав савез, у који поред државпца Средње Грчке (без Атине, н Сиарте) уђоше и Тесалци. Фокиђанскп војвода Филомел нападие на ДелФе, чије огромно храмовско благо (10 000 таланата) узе те га употреби на издржавање најамничке војске, с којом сада отпочне рат, позаат као свети (II, §. 148)

илп фокидски рат (355—346). Наскоро Филомел иогибе, а управу над војском иреду.зе брат (?) његов Ономарх п продре чак у Тесалнју. Тесалцн сада позову у гк,моћ македонскога краља Филипа; овај дође и после неких мањпх пораза одржа сјајну победу над Фокпђаннма а Ономарх погину (352). И већ тада хтеде Фнлин да уђе у Средњу Грчку па се упути Термопплама. Али су Атињанп увидели сву опасност од тога па брзо пошљу своју Флоту на север, која одмах заузе Термопиле ; Фплип мораде тада напустити своју намеру да иокори Грчку. Свети се рат настави још за неколико годнна с ужаснпм пустошењем и без одлучнпх победа нп на једној странн ;. Филип се пак вратн натраг, поче шпрпти своју државу по Тракнји, па се онда обрне Халкидпку п нападне најглавнијн тамошњи град, Олинт (349). Олпнћанп тада позову у помоћ Атињане. § 194. Атињани и Демостен. — Последњи рат са савезппцпма порушио је леие почетке новог снажења атипског те сада и њом, као и осталим државпцама тога доба, облада слабост и малодушност. У Атннн тада, ојача једна странка (под вођем Еубулом), која је желела да Атпна напусти своју дотадашњу спољашњу политпку снаге и величине државне, п да сву пажњу обрати само својим унутрашњнм пословпма, чиме би се уједно избегли п сукоби с осталим државицама. Ова малодушност потпуно је одговарала унутрашњем стању атинског иарода тога доба. И ако су још трајале многе раније демократске установе (§ 177) Атињанп овог времена нису бплп више стари Атињани. Док је непрестаннм ратовањем један велпкп део народа веома осиромашио, дотле се, на другој страни, богаство гомилало у рукама малог броја богатих грађана. Све већа тежња за лпчним уживањпма ослабпла је грађанске п војничке врлине у Атињана ; место грађанске војске сада је бпла најамнпчка, место једрпх, родољубпвих беседа о државнпм н народннм нословпма, иа скупштпнама су се могли чути кптњасти али празни говори, („реторн"), звучне одлуке илц отвратна оптуживањ«. Парничарство се разви до највеће мере ; богатијн се грађанн морадоше новцем откунљпвати од неоснованих оптужаба разних подлаца н сплеткаша (сикоФанти) ; чнновннчке крађе државних новаца учесташе, а међутпм се сва државна уштеда трошаше на гозбе, и честе и велпке народне светковине (теорикон), нити се тај новац (под смртном казном) смео на што друго трошнти: