Prosvetni glasnik

ПИСМА ИЗ ИЕТРОГРАДА

Из духовне школе, где је провео осам година, пређе Помјаловски 1851-е у богословију. Ту је бурса живела мало пристојније: питомци добиваху чистије одело, ситију храну, а батина — само у ванредним приликама. Зато је строгост прелазила сваку меру. Пред надзорником, деспотом железне воље, који је држао сав завод у рукама, стрепили су не само ученици, већ и наставници. »Ако стојиш, а твој претпостављени тврди да седиш, то значи — седиш, а не — стојиш;" или: »ако ти је наређено да се пећи клањаш, клањај јој се!" таких се правила он придржавао. Име његово беше страшило за сву богословију, јер је немилице гонио ђаке, особито развијеније. Јавно му нико није смео устати на супрот, ну тајно — радило се све њему у пркос. Пити, пушити и картати се било је строго забрањено, па баш зато су сви налазили насладе и у ракији, и у духану, и у картама. Ту се Помјаловски навикао на пијанчење. Не могав заборавити колико га је надзорннк кињио, он је шкрипао зубима кадгод би га се сетио. „Чекај, говорио је он, доћи ћеш и ти на ред!" мислећи да га изнесе у Сликама из бурсе, ну смрт му не даде. Предавања беху сухопарна; поред богословских предмега, из светских наука учило се врло мало. Књижница пак била је богата само књигама духовног и научног садржаја, тако да је приповетке и журнале требало набављати крадом не само од надзорника, већ и од старијих богослова, који проказиваху млађе, да се додворе претпостављснима. Време је милело лено и монотоно, и Помјаловски, да утуче дуге дане, читао је све што му је пало шака. Отудије су га мало занимале, сем логике и нсихологије, па и те беху сухе, основане на схоластици. Назирући лабавост у доказима њиховим, он се је дуго заносио идејом да самостално открије законе мишљења и особине душе човечје „Да би се процес мишљења, пише он, могао што боље, верније и згодније испитати, треба узети неко питање, мало осветљено, и одредивши све што нам је о њему познато из књига и из властитог претходног размишљања, разрађивати га сасвим самостално, без икаквих помоћних средстава. Мислити треба с пером у рукама; а кад су мисли стављене на харгију онако као што се у глави ређаху, написано ваља исправљати и преписивати начисто све дотле, док се не уверимо да смо готови. Све што је исправљено, преиначено и допуњено на свима листовима, показаће нам, којим је путем текла мисао наша, а неколико таких огледа откриће нам, можда, и непознате законе мишљења." У последњим разредима питомцима беше много лакше, јер им сем старешина нико није сгајао над

главом. Да раздрма успавану бурсу, Помјаловски поче с друговима издавати рукописни журнал, Семинарски Аистак, у недељним свескама од 3—5 табака. Први број учини најлепши утисак; чланак Помјаловског: Оглед да се реши нерешено , а уз то и философско иитање: имају ли животиње душу ? изазва опште дивљење. Насупрот разним аугоритетима, који владаху у семинарији, млади писац доказује да и животиње нису бездушне, само што је код њих душа потчињена телу, па зато и јесу неподобне за усавршавање. Сви беху убеђени да ће тај чланак учинити преврат у философији . И аутор се од њега многом надао. „Ко зна, узвикује он, можда је семинаристу суђено решити тако важно питање!" Шурнал оживи бурсу; у семинарији наста бујно, весело време. Поред писања много се играло, свирало и пило, док надзорник не уђе свему у траг. Осам најбољих ђака излетеше из школе, Листак престаде излазити, тишина ионово завлада. Плашљивији ученици сташе опет бубати неразумљивс уџбенике; Помјаловски паде у очајање. Он је мислио да ће се око њиховог журнала прикупити ученици и из осталих семинарија, да огледају снагу и да расираве питање: какав треба да је прави богослов ? Једним ударцем те лепе наде беху срушене. Месго писања разних чланака, ваљало је учити херминевтику 1 ). „Боље је пити, # рече Помјаловски. Тај дан видеше га другови мртва пијана. Из дуга времена он се поче занимати цртањем и појањем. Кад му прво не пође за руком (а за друго не имађаше слуха), шта му је бпло остало већ да се повуче у себе. Он гшста замишљен и усредсређен. Наставници, не будући у стању запазити шта се крије у том младићу, сматраху га за глупака, који срамоти богословију. Кад се приближи време испитима, и кад другови изабраше Помјаловског да састави преглед свему што се учило из хомилитике 2 ), проФесор се наједи. — Зар сте изабрали тог глупака, рече он. Та тај ће све искварити! — Опростите, ваше преподобије, он је умнији од нас свију. — Не може бити! Ви мене да учите! То је највећи глупак. Тако мишљење морало је увредити Помјаловског. „Чекај, хомилитико, рече он, показаћу ти ко сам!" Баш у тај мах требало је писати домаћу радњу пз тог предмета, и Помјаловски је написа по свима ') Наука, која тумачи св. Нисмо. г ) Помоћна богословска наука која гумачи теорију црквеног говорништва и историју проповедничке књижевности.