Prosvetni glasnik

11ИСМА ИЗ

Ш-ТРОГГЛДА

трашње борбе са самим собом, борбе очајне, јер он беше младић нобожан, дубоке вере у Бога и свемоћ његову. Богословом, међу хладним семинарским зидовима, он је могао обуздавати ум свој, нлашљиво узмичући пред свима, вери супротним питањима. На отвореном мору живота беше друкче; та питања даваху главну хран/ сувременој мисли. Из првог додира с њоме он је запазио, да слободу размишљања и слепо неверовање ауторитетима проноведају људи, чији је глас онда највише вредио, вође новог поколења, задахнутог идејама Фајербаха, Молсшота, Дибуа-Рајмона, Фогта, поколења, које је поштовало само закључке, оверене стварним доказима, које је нашло у „теорији егоизма® свој морал, а у »свемоћним® ириродним наукама — Бога свог. То коло морало га је себи привући : он му беше сродан по главним обележјима душе своје. Помјаловски поче слободно размишљати о вереким питањима. Дан и ноћ проводио је он над књигама. »Ево је већ две године, читамо у писму љегову од 185'Ј-е, како не радим ништа друго, већ читам. Проклета бурса није ми дала никаквих убеђења, а сад их тражи где знаш. (< Он је знао где ће их наћи, читајући од свију журнала најрадије Сувременика и радујући се изласку сваке свеске његове као празнику. То је био главни „реалистички" орган. Помјаловски је жедно гутао чланке Чернишевског и Доброљубова, разбирао је у њима сваки редак, размишљао ја о свакој Фрази. Ту се је он сусретао са оним истим сумњама које су га мучиле, само силније и смелије израженим, а то га је утврђнвало на новом путу. Родбина пак наваљиваше да га ожени, мислећи да младића, којије провео 14 годнна у бурси, не може чекати ништа друго, до мантија. Прва невеста, дознавши да женик пије, отказа му; другој отказа он сам, утекав с пола пута кад га опремише да је види. »За свештеника треба осећати позив у себи, * одговараше он својима, предвиђајући да је близу час преврату. У то време врата петроградског унпверситета беху широм отворена; гомиле, жељне науке, стицаху се на читања. И Помјаловски дође и намери се баш на предавање проФесора Стасуљевича (садашњег уредника Гласника Јевроае/ о значају библиских пророка у историји човечанског развића. Младом слушаоцу пуче пред очима: питање, које га је толико држало у недоумици, беше му сад јасно као дан. Ако је светлост, коју богословско учење баца на узвишене пророчке личности, лажна, онда је и остало сумњиво у њему. С том мишљу поче он ревносно похађати свенаучиште. У те дане, иричају очевидци, Помјаловски је ишао као сума-

нут, нити је шта јео, нити је спавао — тешко га је било познати, толико се беше променио. »Може ли бити, питаше се он у очајању, може ли бити да је све што сам учио и око чега сам целог века главу лупао, да је све то којешта? И ја то до данас нисам знао ! Зар опет да почнем од азбуке?...« Настаде ужасна ломљава. „Знате ли, узвикујо он, шта значн поштено мислити, не бојећи се главе своје, ума свог, загледати у душу своју без дволичења, а кад се чему не верује, нризнати да је тако и не варати се? 0, то је тежак посао ! Ко сам себе вара, увек је миран, али ја нећу мира вашег! У свету идеја има страшних мисли, које се врзу по глави и дању и ноћу, особито кад је човек сам, кад је све глухо унаоколо, кад се замисли и занесе, па слике расту као у сну, мисли достижу таку висину да изгледају дивље, а душа их ирати дотле, док се не почнете бојати за разум свој, и не ухватите се рукама за главу." Помјаловски је потпуно разумео куда ће га одвести те нове „страшне мисли;" он је појмио, да сс ту више не тиче појединих питања, већ читавог системата, којн је требало из основа срушити и другим заменити. Из основа —- то га је баш и болело ! Он је веровао у Бога, а доба његово, погрешно схватајући задатак и границе природним наукама, и теретећи цркву гресима за које су људи одговорпи, довикује му да је Бог заблуда, да је Бог зло! Ои не нађе у себи довољно снаге да одбије то тврђење. И научни закључци могу се поштовати, па ипак у Бога веровати, јер је вера у Бога дело савести, а не научног доказивања. Његово време друкче је мислило, и он је пошао за њим. Нове идеје беху одвећ примамљиве. Кад је све било срушено, Помјаловски паде у апатију. То је оно прелазно стање, кад се на рушевинама старог диже нов поглед на свет, али се још осећа да том новом недостаје душе, да му недостаје моралног закона, у чије би се име живело, борило н радило. Нема нобуда да се иде напред, а натраг се не може, јер су мостови снаљени, јер је одступ пресечен. — Зашто ниси пристао уз боље људе ? пита Молотов уметника Черевањина'), који пије и проводи време у развратном друштву. — Бољих људи нема на свету, одговара му овај. Један је рђав, други је бољи, трећи је још бољи; и обратно: један је добар, други је гори, трећи је још гори — и тако даље, без краја и пох ) У том лицу износи Помјаловски своје погледе из тог доба.