Prosvetni glasnik

82

радњл гдавнога

просветног слвета

назвали ову своју књижицу иди расправу овако. Може бити да би јој много боље доликовало име: „Мисли о настави", пли „Махне и тешкоће у данашњем васпитању", или „Данашњи васпитни систем", или „Васпнтна страна у нас данас", или „Разни чланци о нашем васпитању данас" и т. д. Сад да видимо како је израђено и ово, што је обухваћено. Почетак је овакав: „Данашњи резултати нородичног, као п школског васпитања, мора бити да су веома ограпичене арироде , те не задовољавају ни најобчније васпитне захтеве. Овоме не треба коментара. већ се само, ма и иовршно, ваља удубити у испитивање душе — њених наслеђенпх и стечених особина — па ће се јасно увидети: Да наша целокуана досадашња васаитна система није учинила ни толико, колико се од пе с иравом могло очекивати ." Очекивао сам какво јср или аошто после овога, те да се види откуда се ово изводи, али га не нађох. По чему онда оно „мора бити" да су ограничене прнроде? И откуда резултати „ограничене природе?" Зар ннје то претераност кад се каже „не задовољавају ни најобичније васпитне захтеве?" И „васпитни резултати" не задовољавају „васпитне захтеве!" „Ма и површно" и „удубити се" јесте нелогичност. Даље, радња „удубити се" слаже се боље с размишљањем, него с испигивањем... Народ вели: Појутрусе данпознаје. И доиста. Сам овај почетак улива вам неку зебњу и сумњу да ди ћете у овој књизи наћи даље оно што очекујете. Мало даље каже: „Ако кроз аедагошки микроскоа, који све васпитне мане на впдик износи погледимо на унутрашњи живот наше народне школе; онда на слици коју отуда добијамо (откуда?), видећемо на једној страни тавно бледу сенку, што се у педагошком речнику зове: „васаитање Ако је микроскоп справа која увећава, онда и „педагошки микроскоп" не може да буде друго што. По томе, он увећава. А кад види и износи увећане „све васпитие мане", он не може а да не изнесе и добре стране. А ми то не видимо. Напротив, писцима изгледа, као да их и нема. На стр. 6 веле: „Познато је истина, да је дечија душевност (а ваља: душа), у првом добу живота, налик на восак на ком остају отисци свега онога, чега ее дотакне" (место: што се дотакне ње, што утиче на њу). Овде има ијош једна нетачност. Вели се „ дечија душа" у Ђ арвои добу живота", а то је од рођења па до краја друге, треће године — то је „прво доба" душина живота — „налик је на восак, на коме остају отисци

свега..." А то није истина. Дечија је душа у то доба веома сдаба, најслабпја, и „отисци" се из овога доба најлакше бришу. По томе, и све мане илн рђаве склоности лако би се избрисале, кад не би било урођеннх особина, које су веома јаке и не даду тако лако да се душа превија како ми хоћемо. За домаће васпптање веле: „Завнрпмоли у какву сеоску кућу, где се све без знања и илана ради, онда нам нека туга душу обузимље!" Прикупљајући матерпјал за „Народну Педагогију", ја сам дошао до уверења, да и у народноме васпитању, особито сеоскоме има пдана и извеснога знања о телесноме и душевноме одгајивању дечпјем, само што се оно нигде нарочито не означава, него се традиционално преноси с колена на колено. И, да ди имају ираво писци да их нека „туга" обузима, гледајући само сеоско васпитање? Да ли се не би могдо узети и доказати обрнуто, да су резудтати варошкога васпитања гори од сеоскога? Чини ми се, да би већина другова наших писаца, који су радилн и на селу и у вароши, потврдида ово друго. Верујући у оно прво, писци веде, говорећи о сеоским мајкама, овако: „Од кога се баш највише тражи, он најмање даје!" Међутим, ако наше сељанке не одужују свој дуг и у пољу и у кући и у одгајивању деце, онда не знам ко га више одужује. На стр. 10. говорећи о „васпитању друштвеном" (боље: о утицају друштва на васпитање), писца веле: » Ах! Друштво. Ти си оно, од чега нам ране произлазе и за душу се нашу лепе." Овде провејава по мало песимизма. Ако „друштво" и задаје по коју рану, оноје и лечи. Сем тога, не знамо, како ће то ране да се „лепе." Ране се задају, а не „лепе" се; а још мање кад су већ „произишле." На крају овога говора о домаћем васпитању (стр. 12) писци веле: Дома&е је дакле васаитање веома оскудно, ононијекадро да детету оаредели иравац воље: да му душу разгреје за све оно што је леао, алеменито и иоштено. и А кад би оно било кадро, на што би онда било школско и више друштвено? Зар писци не знају, да се све на дому само заиочиње, а посде се у школи и друштву или животу наставља и ародужује. И како се слаже ово с оним што писци рекоше напред: ...„Минуди живот наших предака, нека нам шкода буде... Наше народно ослобођење, које је почетком овог века, једномделу Српства синуло, извојевадаје — ку&а, ваљана и честита сриска мајка ?" И, није само мајка, него и отац. И није само отац и мајка, но и оне исте идеје водиље, које су гакроз нетстотина година крепиде и одржавале, а које се пре-