Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛ.АВНОГА ИРОСВЕТНОГ САВЕТА

85

у многим школама остаје сам да се брине о читавој половини школског задатка; он у већини случајева изгледа као радник, који ради један посао, но за који не само нема помоћнпке, већ има и противнике. При оваквим пршшкама васпитање воље и срца васпитаника је п за вероучптеља СизиФов камен. Поправити ово прека је потреба, а ноправити се може и обраћањем веће пажње од свију наставника на срце и вољу ученика и добрим књпгама морадне садржине. Са оваквим сам погледом приступио читању књиге „Хришћанске врлине." „Хришћанске врдине" нису ориђинално дело, већ превод са неким изменама. Писац не вели са кога је језика превео своју књигу, а то је требало да учипи. Ењпгу ову поделио је писац на '21 чланак. Наслови тих чланака не одговарају свуда наслову књиге: „Хришћанске врлине". Писац говори и о ноучавању (19) и јунаштву (21) и то впше као историк а мање као писац хришћанских врлнна. Он опширно прича о Јеврејима и о св. Августину и иомиње његовог друга Верекунда, сина Адеодата, браћу: Навигија, Алитија, Љценција и Тригетија (стр. 154.) ; говори о боју на Маратону, о вођи Милтијадесу, о јунаку Кинегиросу , о боју код Термопила и о Леониди, али све то слабо доводи у везу са натписом саме књиге: „Хришћанске врлине." Кад је писац већ наумио да говори о јунаштву, онда је требало да наведе и неки пример српскога јунаштва, али он то ее чини. Па и код других врлина — у целој књизи, слабо се види старање да се доведе у склад садржина причања са самим насловом. У књизи су, на пример, наслови: захвалност (18), кротост (4), богобојажљивост (11) ит.д., али писца ти наслови ни у колико не вежу да говори само о захвалности, кротости, богобојажљивостн ит.д. Због овога писац „Хришћан. врлина" често напомиње проповеднике, и то имировизаторе, који више пута изгубе главну мисао и говоре шта им пре на памет дође. И код импровизатора је та махна, а код писца „Врлина хришћанских" разуме се, то је још више за осуду. Овај недостатак нарочито се киди под насловима: „поштење* (9), „породичне врлине" (15) и „учтивост, иријазност и готовост помоћи блпжњему" (16), који су сами по себи врло опширни појмови." 0 пијанству н пр. писац говори код свију врлина — у целој књизи (стр. 20, 22, 28, 31, 83, 59, 62, 64, 78, 132 ит.д.). Писац тепш и укорава као свештеник с предикаонице а не држи се правила да прво одреди врлину, па да је посде примерима и текстовима из св. Писма поткрепи. Он често пута прави закључке, пре но што је готов са доказивањем (стр. 146).

У опште, може се рећи да је одсуство логичког једпнства главни недостатак ове књиге. Избор пак самих примера, такође није свакад испадао за руком писцу. Из св. Писма он понекад наведе пример тако, као да је исти савршено познат читаоцима. Тако, на пример, говорећи о вери, писац вели : „где је сумња тамо нема вере. Сам апостол Петар кад посумња поче се тонити" (стр. 8). У чланку: „Трплење" помпње се о добром пастиру, о блуднпци и разбојнпку, којима је Христос опростио, и то опет тако, као да се говори богословима, којима је св. Писмо познато (стр. 93). Писацједавао преимућство примерпма из Африке, Америке и других удаљених места, а не прпмерима историјским, маље више познатим. Тако у чланку о проучавању вели се, како су Шпањолци зверски поступали после открпћа Америке са аборигентима и ту се као заштитник америчких становника јавља некакав Вартоломеј де Лас Казас, католички свештеник, који је, како писац вели, био: „ анђео чувар тих аотлачених — муж свети "; даље се вели, како је папа Павао III признао Мексиканце за разумна бића. У чланку: „Захвалност" помиње се роб Андрокле из АФрике, који је у пустињи извадио лаву трн из ноге, и за то га је доцније тај псти лав у Риму поштедио, кад му је било одређено да у позоришту буде растргнут зверовима. У чланку „Гостољубивост" писац наводи такође прпмере аФричке и америчке и најзад прича о браку војводе внртембершког Улриха и баварске принцезе Сивиле, па вели, да су онда позвати били 7000 гостију, да су заклали 736 волова, 1800 телади, да је отворено било 6000 буради воћа и „из два студенца текло је дан и ноћ потоком црно и бијело вино. Можемо себа иреставити апетит тпјех 7000 гостију"> завршује пнсац (стр. 137—138). Сви ови примери сведоче, да се писац користио ориђиналом каголичким, нарочпто се то види из приведеног примера о католичком свештенику Вартоломеју, кога због свога заузимања за потлачење, писац назива „муж свети." Писац се, у осталом, није огрешио о догматику и православље у својој књизи, али је привео један цитат, којп доста нагиње језуитском начелу: „циљ оправдава средства." Он паводи ове речи Монпке, матере св. Августпна: Мачем и огњем потребно је често освојиги предјеле, да се може у њима посијати хришћанство и просвјета." Што се тиче језика, ту се писцу има такође да замери. Он је иисао за Србе у Аустрији, па је и језпк прилагођивао тамошњем говору и разумевању Према томе многе речи и изразе у „Хришћ. врлина" тешко ће разумети младеж у краљевини Србији. Тако, на прпмер, он вели: