Prosvetni glasnik

РАДЊА гдавнога пр

догађајима опширније, а о неким или да каже иеколико речп плп да нх н не помепе. Поред тога, писац се огрешио окде, на неколико места, и о истину. Говорећн о Хупима (стр. 152 ), писац велп „како се не зна тачно коме племену припадаху Хуии", па је стапно у заградп: ; ,но свој прилици словепском". Ко је иоле верзирап у историји средњега века знаће, да су Хуни бпли једаи номадскн народ татарског порекла, п да према томе ппсу моглп бнти Сжказп, којп су, и иначе већ, у ово доба, билн земљораднички народ. Ко зна, како римски псторичар Амијан Мариелни (око почетка V. века после Хр.), оппсује Хуне I! њпхов живот, тај неће моћп нпкад тврдитн, да је то бпо народ „словенског порекла". Полазећн од ове своје претпоставке, ппсац велн за тим на стр. 157. и ово: „Део Хуна одступи према Доњем Дунаву у црно - морске степе. (Одатле се, доцније, под именом Бугара, кренуше преко Дунава и основаше бугарску државу)." И ово је нсторпјскн сасвпм нетачно. И ако се о овом добу не зна много, ипак се зна толико поуздано, да Бугари н Хуни нису били један истп народ п да је онај део Хуна, којн се, но смрти Атплпној, вратио у Русију, наншао око Волге на Бугаре и остале номадске народе татарскога порекла (Хазаре, Обре и др.ј, који су ту живелп. Како Хуиа за тим пестаје из псторије, то се може само узети да су се они, временом, претопнли у Бугаре н остале номадске народе. Али то не даје права, да се може са свим категорички тврдити, да су се Хуни „под именом Бугара , кренули преко Дунава и основали бугарску државу". Да нема код Иловајскога нигде систематског реда, ја сам већ иоменуо, али се то лено впдп тек овде код средњега века. Тако вам он говори на пр. о Остроготима и њиховој државн у Италијп, прелази за тим на Лоигобарде, па онда на франачку државу, дотерујућп догађаје до Карла Великог, после говорн о Феудалству и утврђењу хришћанства међу германскнм племенима итд , и то све иде једно за другим , без икакве свезе и реда, Црелазећи на Внзантију писац говорн о цару Оустпнпјану доста опширно, али ипак не онако п онолпко, како би требало, јер не говори ништа о ратовима, које је водила Византија за његове владе. Оно две три речи, што ћете наћп поразбацано овде онде, нису ни мало довољне да нам даду> ма и прпблпжну, слику о њима. Цара Ираклнја помиње само по имену, а о царицн Јерини, НићиФору, Константпну Порфирогениту и Василију П. Бугароубнци нн помена. Исто је тако кратак и површан и код псторије Арављана, нарочито кад говори о следбеницима Мухамедовим. Тако на пр.

ЈГНОГ савкта 215

о зету Мухамедову Алијп врло мало, а о Харунал-Рашиду, томе знаменитом багдадском калиФи пма само седам ннштавнпх редн (стр. 180.). 0 културном стању Мухамеданаца тако рећп нп помена, јер је све то исказано у неколико реди, из којих се не може видети апсолутно нншта (стр. 181.). 0 Словенима се говори у овој књизи поглавпто у одељку XVI. („Државе, које основаше Словепп") и XX. (Словени и пад Цариграда"). Ови су одељци разрађени оиширније у овом новом иадању, но што је то било у старом, где се о некпм словепским племенима говорнло врло мало, а о неким готово ни мало. За то је г. преводилац н разрадио овај одељак, те је тако изложена ошпнрно исторпја западних Словена. (Мораваца, Чеха, Пољака и поланскпх Словена). Али се то већ не мо;ке рећп и за псторију псточнпх Словена нлп Руса, а исто тако и за псторију јужних Словена (Срба, Бугара и Хрвата). Како је пис;:ц ове историје Рус, то се он, претпостављајући код својих читалаца знање руске историје, пли, боље рећп, имајући на уму да се домаћа историја учи одвојепо, ограничио само на то да помепе сасвим површно, с иеколпко речи, пајважније догађаје, али ипак не све. За то је он и прешао у најкраћпм потезима не само средњевековау руску историју, него н нову. Тако на пр. о Петру Велпком наћићете врло мало, па п то мало није сређено, већ поразбацано овде п онде тако, да ученици пе могу нп нз далека добитп ону слику о Петру Великом, коју ћете наћи и у обичном немачком уџбенпку о њему, а о његовпм наследницима, оспм Катарине Н., ни иомена. Па п о самој Катаршш, тој знаменптој владарцп руској, нема впше него 10—15 реди (стр. 545. и 546.), а о руској историји у нашем веку нећете наћи готово ништа. Него, о овоме ће битп доцннје мало више говора. Кад ппсац. дакле, није унео у свој уџбенпк онолико грађе из руске историје, требало је то да учпни г. нреводилац, пошто се и онако већ латпо тога по-сла „да попуии празнине, које је критпка била опазила", а нарочито у историји словенскпх народа. Напоменуо сам већ, да г. нреводплац (јер је то његов посао) није обрадно као што ваља ни историју јужних Словена , јер п овде налазимо нсте мане , које сам већ впше пута нагласно, а нарочито површност и нејасност у излагању. Ево шта се вели на пр. за долазак Бугара у данашње земље : „У УП. веку Бугарп под својим вођем Еспериком (Аспаруком) пређоше Дунав и подвластпше Стару Мезију, па ту подигоше своју државу. 28*