Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

363

му је предмет Устав, т. ј. наука како се врши служба у цркви. Чудновато је он предавао ту науку. Место да да ученицвма црквене књиге у руке, па да их практички научи кад се шта чита и поји, он им даје мале листиће, у којима су редом, као што службе иду, назначене почетне речи сваког читања и појања. Тих натписа је толико, да би из њих изашли читави табаци. Учити их — било је тако тешко и одвратно, да су често од 200 ученика знали задатак само четворица. Јасно је, дакле, да незнање није долазило од нехата њихова, већ од немогућности и Физичке и умне, да се све то савлада. И Баћка је то одлично поимао, па ипак је редом шибао сав разред ; клупа за клупом ишла је на мацке по наредби његовој. И ако су у таким приликама секундатори били врло благи, благост њихова простирала се је само на оне, који су их митили или које су волели. Секундатор је прекрасно знао своју специјалност. За своје пријатеље он је превлачио пруће врло танким слојем мастила, па чим би се шиба ма и најлакше коже дотакла, остављала је модрице после себе. Сумњајући да секундатор није подмићен, Баћка би често долазио к пећи да се лично увери како пруће дејствује, и враћао би се потпуно умирен, видев тело бурсаково ишарано дугачким масницама. Ето, на какве се је изналаске трошило оштроумље ученичко! Кад су једног истог дана имали часове и Лобов, и Баћка, и Долбежин, гдекоји ученик био је неколико пута бијен. Караша истукоше једном четири пута. На часу, на који ћемо читаоца увести, Баћка не нредаје Устав, већ неки други предмет. На несрећу он је пијан. Лице му је бледо, а црне, огромне му очи ванредно су сјајне и дубоке. Чим је ушао у школу, сви задрхташе. Са лица његова свак је ирочитао да ће бити несреће. Наста страшан тренутак. Баћка узе бележницу и прозва Елпаху. Дршћући од страха, Елпаха изиде на среду. — Мени..., поче он, и глас му се прекиде. — Шта је теби? мирним, али дубоким, усредсређеним, злим гласом пита га Баћка. — Мени је... данас... имендан... — Честитам ти! рече му Баћка. Октава гласа н.егова иаде са две ноте, срце му је беснело, крволочност и зверски нагони развијаху се у њему... Страшан је он био у тај мах. — Па сам..., настави ученик, био у цркпи. — Добро си радио. — Зато се нисам ни могао спремити...., заврши Елпаха скоро нечујно, видећи како га са наставникова лица, које беше мртвачки бледо, гледају непомичне, пуне мржше очн.

— Мислиш ли да ти се светац за то радује па небу ? Елпаха ћутн; у срце му се краде слаба нада да неће бити кажњен. Знао је он да је Баћка по каткад умео утолити гњев свој моралним поукама, заносећи се њима пола сахата, па и више. —- Он плаче над леношћу твојом, поче проФесор. Елпаха ни жив ни мртав. — И ти треба да плачеш. Ходи овамо! Елпаха се и не миче. — Ходи, кад ти кажем! понови Баћка тим истим мирним, одмереним гласом. Елпаха се приближи. — Клекни ту крај мене. Ученик паде на колена. — Твој светац плаче, и ти ћеш заплакати Метни ми главу на крило. Ученик полако испуни наредбу, не домишљајући се шта ће га снаћи! На једаннут цикну и ухвати се за власи. — Лези, лези! рече му Баћка. Зашто је цикнуо Елпаха? Зато што му је наставник узео прамен косе и ишчупао га једним махом из корепа. Док је ученик јаукао, он је полако ширио своје лепе прсте, духајући на косу док се сва није разлетела. — Лези, лези! понови Баћка. С урликом метну му ђак поново главу на крило као на пањ џелатов... Баћка узе други прамен Елпахине косе, опет га ишчупа из корена, и опет га раздуха у ваздух. — Опростите Бога ради! закука ученик. — Лези, лези! одговори му Баћка. Као да је ђаво говорио одмереним октавама његовим . . . Још лакше и хладнокрвније понови он то исто и ио трећи пут. Елпаха је болно јаукао. — Сад иди па клечи на сред школе, рече Баћка, кад одлете и последњи влас учеников с прстију његових. Дуго потом седео је проФесор оборене главе. Да нвје осетио грижу савести? — Клечаћеш читаву годину, довикну он жртви својој. Савест му је, дакле, била мирна. Код љега беше обичај казнити ђака ^лечањем на годину, на три месеца или на месец дана. Чим куцне његов час — на колена! Окрутан човек ! Читав час Баћка је беснео. Шта вам он све пије измишљао да понизи и да напати ученике: терао их је да се клањају пећи, да љубе прут, 47*