Prosvetni glasnik

74*

дова људевита штура

571

борбу почету живом енергијом и прекинуту у тренутку кад се већ улазило у друго још мучније четовање. Познатим међу собОм, са свежим успоменама из срећног доба ђаковања — не бејаше се мучно прикупити младим друговима и у часу кад је требало приступити послу. Ишло је брзо. Год. 1842. изишла је прва свеска „Њитре <с , алманаха који Је тада почео уређивати Хурбан. Та је свеска, као и сав рад дотле, изишла на чешком језику. У том је настало врење, и резултат би јасан и одлучан: друга свеска тога алманаха изиђе 1844. у Пожуну — на словачком језику. Младо коло бејаше већ на чисто шта му ваља радити. Од тог доба наста борба. Младо колено основа ново књижевно друштво »Татрин«, а председником му поста Хоца, домаћин код кога се састаше и договорише. Штур и Хурбан бејаху међу одборницима. Циљ »Татрину« бејашекњижевни и материјални напредак словачког народа. Друштво је добивало све већи број чланова, али не могаше ни после неколиких година добити одобрење свога правилника, а по свршеној револуцији још мање бејаше изгледа. Ипак је оно за то време издало нешто књига и вршило улогу књижевног центра. Али правим органом нових мисли о књижевном језику посташе тек Штурове »Словачке Народне Новине« 1845 и књижевнозабавни прилог њихов »Орао Татрански«. Својим листом Штур убрза издвајање словачке књижевности. Јер његове новине не доношаху прилоге и чешким језиком писане, као што се очекивало и као што је Штур Колару раније био ставио у изглед. Књижевним језиком Штуровим и његовог друштва поста говор липтовског, оравског, турчанског и зволенског комитата најчистији и најбоље очувани језик народа словачког. Добивши случајно за цензора човека образована и племенита, лист Штуров поче енергичну борбу против мађарске идеје, а годину дана доцније и Хурбан покрену пространији књижевни часопис »81оуеп8кје РоМасИ«. Све то бејаше у служби новим погледима на језик и књижевност народну.

Штур, Хурбан и Хоџа бејаху протестанти. Њиховом књижевном раду пружише руку заступници католицизма у Словака. У толико и рад пође више напред. Али предузеће младог колена одмахстече и противника. Једни бејаху људи старијег кова, који не одобраваху раскидање традиционалне везе јединства са Чесима. Други, активнији, бејаху чешки књижевници са »Чешком Матицом« на челу. Уз њих пристаде и — Колар. Чешка Матица, пре свега, сматраше себе најпозванијом за расправу гштања о књижевном језику словачком, и — разуме се бејаше одлучно за језик чешки. А ни религиозни погледи не бејаху сасвим искључени. Чешки књижевници не кријаху своје нерасположење према католичком делу словачке интелигенције, коме замераху слабо учешће у заједничком литерарном послбвању чешко-словачком. С тога, мишљаху, имају права замерити својим једноверцима, словачким протестантима. Распра се разви жива и ретка. Матица Чешка позва виђеније чешке и словачке књижевнике-научнике да се изјасне о том питању. Добивене одговоре потом објави у посебној књизи »Гласови о потреби књижевнога језика за Чехе, Моравце и Словаке«. Познлти чешки филолог и књижевник Јосиф Јунгман бејаше умерен и хладнокрван у том питању. Благи ШаФарик разлаже о потреби споразума и довија се како би се могло помоћи и једној и другој страни. Паљковић говори о ствари с мање разлагања а више срџбе — тоном којим су одговорили и историк Палацки и Колар, чије се противљење тумачи његовом мшнљу о књижевној заједници свих словенских племена. А он је баш тада то питање и разрађивао. Успеха ипак није било. Увређени тоном којим су им адресовани позиви да се врате целини, као и неким резоновањима о мањем народу словачком — зачетници књижевности словачке одговараху чешкој страни подједнаком мером. ТТТтур у листовима својим с места бејаше готов с одговорима, познатим колико хитрином и окретношћу разлагања, толико и драстичним тоном којим своје уверење, искрено и истинито, брани.