Prosvetni glasnik

54

ЗБИРКА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА ИЗ ПОДЕРИНЕ

— Али ја нисам ништа ааслужио , рече лолац, јер ја и онако сваки дан ловим и убијам дивљач, а твога непријатеља још и нисам убио. —- Свеједно, одговори му змија. Тек, ти си ме спасао од извесне смрти, и сад ваља да пођеш са мном. Онда се ловац приволи и пође за змијом. Упуте се пољаном, змија пузе^и, а ловац корачајући поред ње, и сврну на један поток, где се змија опра од крви и онда пођу даље. Ишли су тако цели дан, а кад се веК спусти густ мрак на земљу, дођу до једне велике пећине. Змија ту застаде и рече ловцу да је то улазак у змијско царство и да слободно пође за њом. И уђоше у пећину. Тек што ловац коракну неколико пута, а он осети да не гази више по чврстој земљи, већ по нечем меком и учини му се, да се то — што гази — миче. Помрчина је у пећини била тако густа, да није више ни видео царску змију, али га је она непрестано додиривала својим репом, и по томе је он знао куда треба да иде. Ловац је тако подуже корачао за змијом по тој мекој стази, док се тек на једанпут гш целој пећини разли некајака светлост, као да сунце грану из оне помрчине. — Не бој се! довикну змија ловцу. Али он у тај мах застаде. Погледао је по чем гази и скаменио се од страха. По путањи, којом је ин корачао, уплело се мноштво великих и малих змија све једна за другу, да је цела стаза изгледала као застрта неким зеленкасто-жутим , дугачким ћилимом. Са једне и са друге стране тога ћилима, по ивици, иалацали су небројени језичци из многих змијских глава и главица, а сводови и дуварови пећине били су исто тако застрти све живим змијама. Парска змија, видећи да се ловац јако преплашио, оде га храбрити и говорити му да се не плаши и да слободно гази по змијама, а да му опе никаква вреда неће учинити, кад иде с њом. Онда се ловац осмелн и по^е за својим вођем. Дуго су тако ловац и змија ишли, не видећи ништа друго до саме змије , док се тек не указаше једни велики сјајни двори, који су јаку светлост распростирали на све стране. — Чији су ово двори? заппта ловац змију, чудећи се велелепности ове грађевипе. — То су двори оца мојега, цара свију змија, одговори му змија, и ми сада идемо право тамо. Него слушај што ћу ти рећи! Кад будем испричала своме оцу случај, у којему је мој живот био у опасности, и када му кажем, да си ми ти дошао у помоћ и спасао ме од извесне погибли, он

ће се врло обрадовати и нудиће ти силно благо и сребро и злато, дијаманте и алем-каменове, али ти све то немој узети, јер је то мала награда за твоје доброчинство, него да му тражиш чаробни прстен, што га држи под језиком. — А на што ће ми тај прстен? запита ловац, кад змија ућута. Кад га будеш добио, онда ћу ти то рећи, а, имаћеш много муке, док ти га мој отац даде. Он ће ти рећи да га нема, или да га је изгубио, или ће ти љутито рећи, да га неда и да узмеш што друго, али ти тражи само прстен. Ако ништа не помогне, помоћи ће моје сузе и лукавство. Ловац јој даде реч, да ће све тако чинити као што му она рече, па се упути за змијом кроз читав ред уплетепих грдно великих змија. које неким звиждањем и шуштањем поздрављаху кћер змијскога цара. Напослетку уђу у дворе кроз капију, исплетену од самих змија, и упуте се у цареву одају. Кћи змијског цара уђе у одају, а за њом ступи и ловац. Свуда по одаји било је много змија, али на једном узвишеном месту била се увила у котур једна грдна змијурина , која одмах паде ловцу у очи. Ова змија почпвала је на узвишењу, које је личило на престо, а било је претрпано драгим камењем у разноликим бојама , да ловцу засенуше очи од лепоте и светлости. ~3мија, која је на томе престолу лежала. увијена у котур, билаје издигла своју крупну главу, на којој се сијала златна круница, искићена алемовима, и посматрала ловца својим укоченим погледом. То је био змијски цар. — Драги оче, проговори кћи змијскога цара, пузећи ка престолу; видим да се чудиш, што сам ти довела овога човека, али кад саслушаш, какву је он мени доброту учинио, увидећеш и сам, да је и мени и теби пријатељ, а не непријатељ! — Па реци ми, драга кћери. одговори на то змијски цар, ја и не сумњам, да је тај човек морао теби учинити какву велику доброту, кад си га сама увела у змијско царство, где ниједан живи створ, сем змија, не може ући. Испричај ми дакле, драга кћери, све шта ти се догодило и за што је овај човек доведен овамо, а ја ћу те мирно слушати. Кћи змијскога цара поче оцу редом причати: како је тога јутра, као и увек, пошла била у шетњу по оној пољани, где највише воли да се на оној купини сунча; али како је заборавила собом понети своја два отровна зуба, па како ју је на купини напао њен крвни непријатељ, јелен, и сву је по телу испарао роговима и хтео је убити, јер се она није могла бранити, ц како би извесно по-