Prosvetni glasnik

58

ЗБИРКА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА ИЗ ПОДЕРИНЕ

Шена се на то притворно насмеје и рекне му, да јој је ту ситницу — као муж — требао одавно казати, а не да се због једне такве тричарије завађају, и учини се весела целога дана. Кад наступи ноћ и кад легоше да спавају, онда богаташева кћи лагано дигне, па узме воду од некога биља, што човека јако успављује и попрска њиме ловца по лицу. Кад је то учинила, очекала је још мало и видећи, да ловац тврдо снава, отвори му уста, напипа под језиком прстен, извади га и метну себи под језик, па леже да спава. Кад преко ноћ, ловчеви се двори почеше рушити; а из јутра, богаташева кћи, пробудивши се рано и видећи да се двори руше, обуче се и побеже оцу своме, а ловац оста спавати; и за три дана и три ноћи никако се није ни будио. Кад би четвртог дана, тргне се ловац иза сна и отвори очи, ал' кад тамо, а оно од његових двора штрче саме рушевине. Сети се он шта је то, и видећи да му жене нема и да му је украден прстен, заплака се, али му сузе не помогоше. Онда се он дигне и оде своме тасту, па га иоче преклињати и молити, да приволи своју кћер, те да се врати њему. Али богаташ га немилостиво отера, рекав му, да његова кћи није за њега ни била и да је он непоштен човек, па још нареди слугама, да га избаце на улицу. Ловац, нашавши се на улици без куће и кућишта, видећи да су му се двори до темеља порушили и да је понова пао у беду и сиромаштину, пође у свет да тражи службу. Од целога његова богатства није му било ништа остало, до једна мачка, која је била дошла из суседства и одомаћила се у његовим дворовима. Она није хтела никуда од њега, те тако и сада пође за њим. Ишао је тако ловац с мачком заједно по свету од села до села, од места до места, од града до града, али службе нигде није могао наћи. Најпосле дође у неки град, који му је врло чудноват изгледао, јер народ у њему није носио одело као други свет, већ се увијао у велико лишће од некаквих дрвета, и није зидао куће, већ живео у великим јазбинама. Ловац се ту прибије у некаквога газде да служи. Газда му даде стадо оваца и тако ловац постане чобанин. Посао му је био, да свако јутро истера стадо на пашу и да га у вече врати у тор, али га при том мачка никако не остављаше, већ је увек ишла за њим. Али није прошло много времена, а ловац се од бриге и туге разболи и болан, преболан мораде

лећи у постељу, а и његова мачка дође и леже уза њ. Газда, видећи да му је чобанин оболео, испрва га је неговао и доносио сваких понуда, али ловцу од дана на дан бејаше горе. Иапослетку толико ослаби да је једва дисао. што 'но кажу »сдушом у носу.« Кад то видеше укућани, они почеше нешто међу собом шушкати и договарати се, а показивали су на болеснога ловца. А ево шта су шушкали и о чем су се договарали. У томе граду био је такав обичај, да ономе , ко се разболи и за којега немају наде да ће се придићи, ископају још за живота раку и направе сандук, па га у њ затворе и спусте у земљу, али раку не затрпају, већ је озго засводе. Тако сандук са мртвацем остане у оној шупљини, из које више не може да изађе , већ болесник ту и сконча. Те, како је и ловац био већ на смрт (самртно) болестан, тако учине и с њим. Али кад су га већ положили у мртвачки сандук, ловчева мачка се кришом увуче под покров и тако и ловца и мачку затворе поклопцем, али поклопац не закују; однесу сандук и спусте у раку , а озго засводе земљом. Живе болеснике су закопавали зато, да — као што је тамо народ говорио — не распростиру даље болест. Али, ловац, видећи шта се с њиме учинило и да је онде жив сахрањен, уплаши се, као иикад дотле, и од великог страха почне му се мало по мало и снага повраћати. Напослетку опроба да се дигне и осети да може, па издиже више себе поклопац и отури га на страну. У том и мачка скочи испод покрова и почне се око њега умиљавати и прести, а то ловцајош више охрабри. Мало после окушао је да се дигне, па му је и то пошло за руком; опипао је рукама на све стране око себе и земљани таван више себе и знао је, да би туда могао пробити земљу и направити излаз, али он осети, да нема толико моћи. Мачка је једнако прела и умиљавала се око ловца, а он се сад тек сети ње, па уздахне и као за себе рекне: — 0, боже, боже, шта сам ти згрешио, да се оволико мучим и да овде у мукама скончам, а никога да ме одавде избави! — А зашта сам тија, господару? проговори. на веЛико чудо ловчево, мачка. — Онда јој ловац рекне: — Ти ниси кадра ни себи помоћи, а то ли ћеш мени ! — Да окушам, рекне на то мачка, па шта Бог даде! И мало поћута, обиђе раку са сваке стране, па рекне ловцу: