Prosvetni glasnik

338 1'АДЊА ГДАВНОГА Нрема реФерату г. Станојеиића Сапет је одду•шо : да се оно дело не може иримитн :)а оно за шта је понуђено. VIII Прочитан је реФерат г. Мнх. М. Станојевића, учнтеља, о књизм : ,Дар доброј деци", п.здање Мих. Костића, књижара из Пожаренда, који је молно за одобрење, да се ово дело може поклаљати учениднма основннх школа о годишњим испитима и да га могу набављати књижнице основних школа.. РеФерат г. Станојевића гдасп: Главном Просветном Савету Према одлуци Глав. Просв. Савета прегдедао сам књижпцу „Дар доброј деци", која је понуђена Минпстарству иросвете с модбом за одобрење: да се може употребити за покдањање ученицима основ. Јпкода о годишњим испитима п препоручити за шкодске књижнпце, и част мп је ноднетп о истој ово мишљење. У књижиди, којој је горе исписап иасдов, надази се 35 причица за децу од Фр. Шмида, које су доста депо и сдободно преведене. Име Фридриха Шмида познато је у педагошком свету, а, знатан број његовнх прича за децу већ ностоји посрбљен н преведен и у нашој књшковностн. Норед радова ХоФманових и Андерсенови, Шмидове приче за децу чнне гдавну садржину данашње дечје дитературе* Њима су ндустроване многе појаве и поуке из моралног васпитања и друштвеног живота. У згодном н пробраном градиву, које је схватљиво за децу, а које је проткано обилном Фантазијом, ко.ја има особите важности како за развитак свести тако и за осећање и вољу, нружено је деци много лепих поука и угдеда о разним друштвеним врлинама и моралним односима. А једна од најглавнијих добрих особина њнхових у томе је: што су писане језнком, којим се деца служе и што су кратке, тако да их деца могу одмах схватнтн, не заморавају трајно њихову иажњу — а могу се дако унамтити. Такве су скоро све причице и у овој збирци, која носи наслов „Дар доброј деци." Највећд, нрича не износи више од 3 стране. Избору ових причнца нмадо би се оно замерити: пеке од њих ушде су чак и у читанке данашњих основних шкода те су већ деци иознате. п неће их заиимати као оно што је ново за њих. Многе се налазе већ раније прсведене у гдекојим нашим дечјнм дистовима, а многе ће деца наићп чнм 'ступе у средње школе у свакој нрвој, бидо француској бидо немачкој, читанци. У ову збирку причица ушде су и : „ Цеаљика' и „ Разбојник " које

пгоевЕтиог САВЕТА

су требаде да нзостану, ма да пмају своју морадну тендепцију, зато, што износе ужасне сцене, које могу да потресу веома непријатно дечја осећања! Као завршетак сваке нричице узет је но један стпх у коме је изведена морална поука. Тп су стихови иегде врдо депо састављени, а но негде су на силу „скованп", те зато није ни бидо баш нотребе да буду свуд облигатни. Боље би бидо да се нреводидац у овом случају, кад му је требада да се изведе каква морална ноука која би требада да буде једра а кратка — послужио каквом нашом народном пословицом, која би бида само прикладна, иа ма и не бида у сдику. Усдед тога се је и поука из причице „ иотковица" удаљила од нраве тенденције, која се је хтела прпчицом да изведе. »Ко презире иотвовицу Ко што чипи Васа Научиће дословицу Да лењ даље каса.« Причом овом хтео је писац да каже: како треба и на ситне ствари обратити пажњу, јер и опе могу бити каткад од користи. Али се пословнцом „скун више плаћа а лен даље каса" не може та тенденција да ресудтира. Отац просинље трешње по путу а дете купи, сагиње се око онога што воли и што му срце тражи, а пре тога није се хтело сагнути за потковицом, о којој није знало баш какве би вредности могла имати. Из тога излази сад да је морад из причице овај, да кад се дете сагиње и труди за оним што води и од чега оно мисди да има користн — треба да се сагне и помучи и око другог чега, које оно за сад не увиђа, можда, ади које Кс, оно доцније увидети да Ле му донети користи , а није да ће оно услед тога што се није хтело сагнути за потковицом услед лености — даље касати. Уонште стихови на крају ових причица, пошто су се моради збити у поетски обдиз, учинндп су те је каткад претрпеда и садржина, а внше пута н отежато деци разумевање усдед тога, што се нису могди пробрати изразп који су за децу. Н.ир.: »Кад захвалвост осећа Дивљина без ума (?) Шта остаје за оног Што има разума." Ма да је језик преводиочев доста леи п чист, ипак су му се ноткрале неколпке погрешке, које не би требале да имају места у књнзи која се даје деци у руке. Тако у причици „ Змија " на стр. 9. баш у првих 6 реда употребљепп су глаголи више од 5 нута у пређашњем несвршеном времену — а то није особииа нашега језика. Код нас се најзгодннје употребљава за нричање садашње и нрошло време. Преводилац пише „ лењ " п „ гњездо" место лен и гнездо. Не избацује апострофом оно слово које му смета, те тако му се накарађују речи а и