Prosvetni glasnik

II ВИБДИОГРАФИЈА

се писац тужи на дуго иди рђаво време, те вели, да га то нагони да иише о крајешша кроз које нролази. Овде од тога нема ни помена. Писац шгше о Црногорцнма и о Црној Гори због њих самих. На то га нагони њихов карактер и природа, у којој жнве. Свуда, на другоме месту, он је „суморни болесник наногама", овдејепак: „иотпуно здрав"; јер: „Па овим висинама и.ма здрав.ш, а нема дугог времена*, а сама природе Црне Горе гоаи човека на разнонрсно размишљање, те, досдедно, и писца на иисање (ст. 17., стр. 77.). Писац се нарочито брннуо, како ће писатн и о Црној Гори, па му се учинидо најзгодније износити „ иоједине ситнице иојединих људи", у којима ћс со огдедати одлнке читавога иарода. И доиста, овај начин нисања много више придобива читаоца и оставља у њему стаднијих утисака, него ди размишљања, која, ма како да су разноврсна и депа, морају ностати сухонарна. Лепота се и сасгоји у јединству нз разноликости. Једино због тога, што је карактер Црногораца на овај начин оцртан, памтимо га боље и уЖивамо читајући о њему више иего н. нр. у опису Немаца, Итадијанаца, Швајцараца и др.") Од сдичица, у којима се износе разне црте црногорског карактера, навешћемо иеколике, што више у очи упадају. Таква је н. пр. она: (у којој се нзиосп црногорско осећање суверенства), када ](риогорац Симо Премовић, претн аустро-угарском ђенералу објавом рата, због својег узапћеног дувана; па она: о састанку црногорског Хрват-баше Мишана с руским ведиким кнезом Константином у Цариграду; затим, она бављења у Скадру с кнежевим бродићем, она: преноса моштију св. Василија из манастира Оетрога на Цетиње; па оне: о походу Боке Которске од стране цара аустро - угарског, Франца ЈосиФа, 1857. год., о црногорском вежбању у трчању, скакању и гађању из нушке, о састанку францускога маршала Мармона са вдадиком Петром I, о оштроумноме Црногорцу С/гевану Иеркову, о укидању дотадашњег убитачног слављења крсна имена, о „сједнику" код кнеза Данила, о тужењу Црпогорака над својима умрлима, о шали Црногораца с једним својим другом у логору, када овај мисли да је у спавању распорен, и т. д., и т. д. Све су ове слике пуне Фине шаде, која не додази само услед оштроумних опажања пишчевих, већ излази из саме живе радње нојединих особа. Такве су оне махом. Ну од свих њих, без сумње, нема деиших од оних, што се тичу владнке Рада: његова детињства, назначења његова, за наследника Петру I, његова васпнтавања од стране Снме Милутиновића,

завладичења његова но смртн ЈЈетра I, његово самоучко учење и иоследњих часова живота му. Као што се види, све се ове слике тичу више иди мање прошдостн Црногораца. У њпма би добар приповедач могао наћи изврсних сижеа за причнце, као што би тога могао наћи и у свакој другој сдичици пишчеврј. Као што је читав један део овога списа посвећеп вдадици Раду, тако је други, новећи, посвећен оппсу пншчева путовања од Котора до Ријеке, на маломе броду, који руски цар поклони кнезу Николи. Нигде се не надази тодико описа иредела и ироизвода земаљских, а и појединих мес.та и разноврсна живља, као у овом деду ових нисама. Сем тога има и уметнутих причица: иапр. о ономе калуђеру Црногорцу, што изненадно дошавши доведе у ред Хилендар, којом приликом уиознајемо се у кратко с хидеидарском црквом, хилендарскпм све/гињама, калуђернма и др. неким светогорским манастирима. У друго.ј једној причици упознајемо сс с чудноватим негдашњнм архимандритом морачкнм, Димитријем, а у трсћој с једним калуђером Грком, који је, дошавши у једну црногорску кућу, преко мере дуго читао модитве. Све су ове нриче пз прошдостн а тичу се Црногораца, све су шаљиве и одабране. Поред ових, на неким је местнма и кратких скаски. Ове сдике из прошлости, уметнуте међу оне сдике садашњости, чине теје веЈге разноврсности. веће занимљивости, чему сдуже и ноједина већа илн мања казивања о природноме подожају Црне Горе (о кдими, земаљским пронзводима, разноврсним брдима и додинама, рекама, земљорадњи) и о градовима (Цетињу, Данилграду, Ријеци, затим Скадру, и др.), п најносле неколике рефдексије о Турцима и њихној вори, о најстаријој "ирошдости Словена, о Немцпма и њихову утицају на цивилизацију бадканских Сдовена, и т. д. Као што се види, у овим је нисмима највећа пажња покдоњена цртању карактера Црногораца, па тек после сдикању природних одлика Црне Горе. У кратко ћемо навести неколике од миогобројних и оддичних закључака, које читалац добива из ових нишчевих сдика црногорскога жпвота. Учи сс знати: да , у целој Црној Гори нема од ирироде глуиа човека " (св. 16., стр. 8.), да је у Црногораца Ђ чудна бжтрина ума ", да су речити, озбиљни, никада брбљиви, да „ ниједан није суморан а тужан', да „јунаштво — то је њихов идеал- (св. 16, стр. 9.), да се не предају ни неПријатељу ни очајању, да су кротки, бдаги, љубазни, „« за своје неиријатеље, који су ишли да их истребе,