Prosvetni glasnik

392

ПРОСВЕТНИ

КОВЧЕЖИЋ

себи и Српству ' подигао наш Јакшић својим песмама, причама п сдпкама. У песмама својим пева Ђура Јакшић : о српској слободи, о српском јунаштву, о српској љубави сдави, величајући само оно што је српско, као што и доликује правом Србину. Од најпежнијих и најмекших осећаја па до најгромовитијих и најкрвавнјих прпзора слободно греде машта његова. Силна реч његова потреса и иајтврђе срце, а изрази љубавп и мнлоште превнјају и окореле скептпке. Песма му је најоштрија стрела кад напада душманина, а после је најблажи мелем кад штптп и теши удвељени род свој. Његова је молитва у несми тако побожна да се чисто види како иде право Свевишњему и како је он услишава; његова је љубав у иесми пуна чаролијске моћи; његова је туга у песми кадра да растужи п камен сињи, а весеље у његовој песми на мах би раздрагало и најжалосније срце. Уз то је свуда уилетен истпнски патриотизам, као што је н он сам у истини српски живео и осећао. У нричама описује он: околину, сунце, месец, звезде и друго, својим Фантастпчно дирљпвпм речима; хумор му је пуп класнчне лепоте н слика; љубав изражава тако чисту и невину, као што су анђели на небу; његова је сатпра „трострука огњена камџија"; у сеоским причама врло верио и вешто слика живот наших сељака, а у ратним иричама громовитом речи подстиче у бој против дугаманина, или благим речнма теши рањеника. И све је то написапо тако чистим песничким језиком и тако треперећим н лаким слогом, да човек често отночне да пева његову прозу, јер у њега управо и нема прозе. 0 његову сликарском дару и раду изразили су се стручњацн врло повољно и похвално, често жалећи што није имао бољих материјалннх прилика, колико је имао стрпљења и љубави према тој грапи свога рада, те да и у том свој дар усаврши. Ђура Јакшић је сав свој мученички жнвот п рад носветио Српству: за њ се жртвовао и речима и делом, са њим се веселио и тужио, за њ је зкпвео и до носледњег свог часа осећао. Зато му ми у име захвалности васцелог Српства подигосмо овај сноменик и полажемо венац преда њ са узвиком: Слава Ђури Јакшићу, великом српском песнику и поборнику српске мпсли! Наша невачка дружина, која носп име несниково, савлађујући велике и тешке сметње, подигла је овај споменпк, али, одмах признајемо, оиа то није могла учинити без помоћи многих родољуба н пријатеља свега што је племенито. Тим људма, који с нама учинише да слика овог великог Србина^ стојећи на овом месту, вазда живо подсећа и нас

и наше потомство на радове његове, некајеуиме певачког друштва, , .Такшић" пскрена хвала! А вама, драгп прпјатељи и поштоваоци нашег слављеника, који сте дошлп да ову свечаносг увећате, са својим певачима узвикујем : живеди! Дух Ђуре Јакшића ено гледа нас сузним оком. Нека му је мир п рајско насеље ! — Слава му!.... * Носле тога певачко -је друштво „Јакшић" отпевало песму 'Буро Јакшића, од ДрагоМира Брзака, која гласи: „Радио си, — радом својим Стекао си дично име; Рад си Српству оставио Да се вечно дичи њиме. Радио си, ад' ти често Беху горки многи дани, И ти опет ниси клои'о... — Тако раде великани. Сад т,и овај спомен диже Благодарност браће твоје, Јер си браћи нанпзао Дробни бисер — несме своје !"... За овим је један члан управе певачког друштва „Јакшић" декламовао несму, коју је нарочито за ову прилику спевао Драгутин Ј. Иднћ. Та несма гдаси: Деби, који роду своме С громовима буриим сдете, На олтару Србинскоме Да припадиш луче свете; Теби, чија песма смела Уздизаше Српску сдаву, Као муња узлетела Кроз облаке и грмљаву; Теби, лучо Сриског чара, Кога скрива вечност нлава, Српство кличе пуно жара: Сдава теби, сдава, сдава!"... * Тако је текда и завршида се ова скромна свечаност скромноме, ади у истини великоме, нашем неснику. Свечаност су походили: министар просвете и црквених послова, г. Љуб. Ковачевпћ; ректор Велике Школе г. д-р Војислав Бакић; неколико нроФесора Велнке Шкоде, наставника средњих и основних школа; неколико чиновника других струка и приличан број другог света,. Споменик је састављен пз каменог постоља, које је израђено од ринањског гранита, и пз бисте