Prosvetni glasnik

416

РАДЊА ГДАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

два слова, од којих јо први сугласник а други дуг самогласник (ипр.: со, во, јаје рука, сено). Такав је текст на првих 19 страпа, или док деда не изуче 18 слова. Тек од 19-ог слова (ж), кад се дечје око већ довољно извеџбало у шчитавању, долазе слогови од три слова са самогласником у срединп (једносложне речи од три слова), и то најпре само речи са дугим самогласником па тек онда и са кратким. У читање и оваквих слогова о,1, три слова уводе се деда на тај начин, лгго се на прва два слова, која су деца већ имала као засебне слогове, додаје и треКе слово, које је проредом одвојено од ирва два (нпр.: жн р, жив, жар. лаж, јеж, но ж, ит.д.). Тек од 23-ћег слова (з) долазе у речима слогови са но два сугласника један до другог , па и ту најпре слогови са првим иискавим сугдасником, који се може отезати, а и он је одвојен прореднндом од оног деда сдога што пде за њим (нпр.: з во-но, з ла-то, з ло, итд.). На новој странн (код л>) долазе први сугдасници и други, који нису пискави, и то опет на тој страни лакши (уснени б, и, в, и уснено носнп м) па тек на идућој (код њ) и тежи (грлени: г, к), — који су сугласницп, без арореда, јер не могу да се отежу при изговарању, већ морају одмах да се изговоре уз идући сугласннк (као ннр.: гла-ва, гре-да, књи-га, тка-ју). Веџбање у чнтању оваквих речи врши се на више страна, а на иоследњој су „Тешкеречи", за нарочито ведбање у читању деци I р. осн. шк. најтежих речи, као нпр.: брат, благ, длан, ждрад, пдаст, грозд, нтд. (Интересно је, да се овакве речн налазе у овом деду г. Чутуридовог Буквара већ на првим странама). Овде ми треба додати још и ово: Речи за читање су у овом делу г. Јовићевог Буквара већином тако поређане, да се један слог пз раније речи понавља у неколико њих, које долазе за њим, а нигде и сва слова осем првога, нпр.: се, се-о, се-но; во, о-во, е-во, но-во; у-во, су-во, у-ја, ву-ја; пе-на, пе-га, пе-ва; ша-ша, ша-па, на-ша, го, го-ла, го-са; нтд. Ово је врло важно за почетак читања. Овим се одакшава дечјим још невештим очима брзо схватање слова и слогова п нрочнтавање целих речи, а тим се у деце улива самопоуздање и отвара се воља за читање. (Г. Чутуриловим Букваром би се моралн у овом погледу посгићи баш обратни резултати). Уз првих пет нових слова, шчитавање прве речи удешено је у Буквару г. ЈовиКа на оригиналан начин, а у циљу да би деца боље запазида како ири шчитавању треба оком ићи од слова до слова а дотле грлом и устнма изговарати дотичне гдасове. За реч со то је удешено овако:

с о С .... 0 со Ова оригинална новина врло је добра. Даље, још п ово треба овдс номенути, што такође идуструје ностунност у овом Буквару. На пме: поред узорите поступности у читању задовољена је у исто време и иостуаност у писапу, тако ипр. прво је сдово е, друго о, а треће а, даље е па в, ј, па у, па д, затим једно за другим г, и, н, ш, т. итд. И ово је хвале достојпо. (У г. Чутуриловом Буквару иду слова овим редом: с, н, п, т, а, д, ш, в, з, у, к, р, итд., где, као што се види, нема никакве поступности). Код сдова г. Јови&евог Буквара могда бп се учинити једна једина замерка, а на име, што је за сдово а узета уз сдику реч оса, у којој је а не у почетку већ на крају, а за слово е реч (и слика) сено у којој је е у средини. Но ова замерка отпада кад се сетимо да и нема згодних именица које се почињу гласом е („ексер" није српска, „евењка" је врло ретка и деци непозната), а тако нп које се почињу гласом а (реч „ат" није српска, правилно гласи „хат", а и деци је непозната те деца за слику увек кажу „коњ"). Узев речп оса и ссно писац је избегао натезање и неприродност, а посде проучене словарице ово, што је ново сдово на крају речи иди у срединн, неће бнтп на сметњи. Треба изоставити иди заменити другима ове речи : шупа (уз сдово ш на стр. 13.), чепада (уз ч, стр. 15.), тупила (уз т, стр. 14.), таба (уз б, стр. 16.). воло (на стр. 19.), раж (уз ж, на стр. 20.), ром (уз м, стр. 22.) и ћемер (уз ћ, стр. 23.). Ово је било о речима у оба Буквара. Предазим на реченице. б.) Реченице за читање. У другој тачци Основа за иисање буквара захтева се за речениде, „да буду јасне и одабране.II ово има свој нарочити значај — онај исти, који и разумљивост у речн. Реченице треба да буду лако разумљиве, да им је садржина одмах схватљива и јасна чим се реченица прочита, те да се сва дечја пажња и сва дечја умна моћ сасредсреди на њино ирочитавање, уз које ће разумевање следоватп одмах само ио себи. А то ће бити ако су узете из дечјег, домаћег и школског живота, ако су просте, конкретног значења, течне дечјем језику, ако нису Фигуре, ни крњс реченице и ако пису апстрактног значења. Оне морају бити још и одабране, а не какве му драго, само да у њима буде што више дотичнога новога слова.