Prosvetni glasnik

514 развитак

РАЗВИЈАЊЕ ПАМЂЕЊА од Габриеља Компејра. иревод с русвог. Важност памћења. Корист памћења не подлеже никаквој сумњи, с тога сматрамо за издишно о томе опширно п говорити. Нређашња система васпитања сувише је здоупотребљавала ту способност, нагонећи је да ради на штету других духовних моћи. Услед тога савремени педагози пали су у другу крајност; они су почеди да^одричу важност памћењу, јер су запустиди и занемарили његово нормално развијање. Такав погдед на памћење очевидно је погрешан. Васпитање без памћења не да се ни замислити, а настава тражи његову иомоћ. тако рећи. иа сваком кораку. Намћење допуњава друге способности и служн као потпора свима духовним даровима човечјим. . НамИепе је, вели Наскад, неоиходно за свак-у оаерацију ума— .Пе.1 аамЛења, шппе Гизо, најбољи дарови духовни аостају бескориени Шта више, морадни и интедектуални живот основан је на иамћењу и, но речима Шатобријана: „најосетљивије срде изгубило би своју нежност, кад се не би сећадо онога што је прошло." У данангње време издишно би бидо и замисдити као да памћење дејствује и тамо, где је погребно логичко суђење и самостална радња мисди. Искључиво развијање памћења опасно је као свака аномалија, као излишност. Па ипак, на основу тога, што су педагози у старије време врдо често прибегавали изучавању задатака на изуст. није могућно одрећи важно значење памћењу у настави. То би био такав апсурд као доказивати штетност суђења само по томе, што су људи по каткад пзмишљади веома ружне сидогизме. Пошто је памћење веома корисно у свима случајевима практичног живота, то оно у исто време представља једно од драгоценијих средстава недагошких. Васпитач се понајчешће обраћа баш тој способности, с тогамује иеопходно потребно, да се побрине о његову развијању и усавршавању, као о најважнијем циљу васпитања. Памћење нам сдужи као неисцрпни извор зпатне кодичине наших познавања и чуварница свих знања, појмова и упечатака. Бен, без устезања придаје памћењу најважнију удогу у васпитавању. ПамЛепе код деце. — У најмлађем добу, кад је човеку нотребно да се учи на сваком кораку, и да се упознаје са свима појавама у животу памћење природним путем 'открива особитн дар нримљивости. ј^Сви су педагози сагласни с тим, да се та способност оддикује у детињству необичном енер-

памћења

гијом. По речима Бена најбољи период „пдастичности мозга" т. ј. најјача иримљивост ума простире се од петогодишњег до десетогодишњег узраста дечјег. Деца су обично обдарена тако срећним намћењем, да дако запамте масу речи и читаве Фразе, чак и не разумевајући их, наравно без помоћи расуђивања. То додази од туда, што памћење у многоме зависи од животних моћи и нервне системе. Примљивост чуда н дечја живосг такође много томе помажу. Доцније, код одраслог и зрелијег човека, догично мишљење и расуђивање придазе памћењу у помоћ, но они се не могу равнати са памћењем из ране младости, која је :осетљива према свима упечатцима, који сачињавају природни и даки продукт мдадих, још неразвијених органа. Сем тога, моћ памћења код деце користн се слабошћу и нерадњом других моћи. Дечји је ум још празан и зато се пуни без икаква усиљавања. Доцније, бриге, огорчења, озбиљне мисди и дично осећање, у већој или мањој мери, сметају добивању спољашњих утисака. Нови утисци тешко се смештају у паметп, која је већ заузета ранијнм утисцима. Они (утисци) један другог потискују, те се ствара замршеносг у мозгу човечјем, као год кад пишемо по већ нснисаним листићима хартије. Дечје памћење је иразан лист хартије на којој се све необично лако може написати; оно је чисто огледадо у којем се сваки предмет јасно огледа. Жишљење ЈРусо-а и госиође Камаан — о томе: како треба сматрати мишљење оних педагога, који доказују да деца у добу детињства немају право памћење. „Ма да памћење и расуђивање представљају две савршено различите способности, нише Русо, ипак се оие не могу развити како треба једна без друге. Деца, која су неспособна за расуђивање, не владају правим памћењем." Госнођа Еампан са своје стране тврди, да се памћење развија тек у трогодишњем узрасту. Међутим , кад се из бдиже размотри, дако се можемо уверити, да се у речима Русо-а огдеда нека противуречност, која је основана једино на нетачном изразу. Тај мисдилац одриче деци само оно памћење, које се односи на апстрактне појмове, а признаје им памћење звукова, дица, и у опште свих појмова, добивених носредством спољних чуда. Госпођа Кампан позива се на онште познати Факат , да се човек у зредијим годинама не сећа онога што се десило у првим трима годинама живота. Тај период као и да не постоји у нашој свестп; њега скрпва дтбока тама од нашег сазнања,