Prosvetni glasnik

РАДЊА ГДАВНОГА ИРООВВТНОГ САВЕТА

545

гори, ствара вода у оној мери, као што се то из оне слике види. Узалуд. ће се ирема тој слици ексиериментатор мучити да покаже како вода из оне чаше, над нламеном водоника, капље у подметнути суд. Док се толнко воде горењем водоника добије, да из чаше ночне онако капати, као што то слика показује, дотле ће се чаша толико загрејати, да се вода неће моћи одржавати у течном стаљу. - 3. ДеФиниција хемијских једињепа није довољно јасна: , сва она тела, која можемо у простија разлагати," не морају бити хемнјска једињен>а, она могу бити и механичке смеше. 0 механичким смешама, коју врсту сложоних тела, у овом случају ради упоређења треба поменути, да би почетници боље схватили, која сложена тела дода.зе у ред хемијских једињења, о тим смешама нема у овој хемији ни једне речи. 4. Пре но што је било говора о квалитативном и квантитативном саставу једињења, излаже се како је „састав једињења сталан", а требало би да је обратно п онда писац ове хемије по свој прилици не би имао потребе, говорећи о томе како је састав једињења сталан, да употребн и ову Фразу: „У току изуч.авања ове науке уверићемо се: да је састав хемијски једињења сталан, и то по каквоћи н по коликоћи елемената". 5. За почетнике много је лакше и простије, ако се извођење стехиометријскпх закона отпочне ресултатима, који се анализом хемијских једињења могу добити. За сва једињења може се анализом сазнати како су елементи код њих по тежини међу собом сједињени, док запремински састав (разуме се да је и то ресултат једне врсте анализа). којнм се у овој хемији извођење стехиометријских закона иочиње, не може се свима једињењима одредити. Природније је дакле почети одређивањем састава једињења по тежини, која одређивања имају општег значаја, па онда тек прећп на онај тежи и специјалнији однос, како су елементи и по заиремини међу собом сједињеии. Тим је путем и.сама наука ишла. Прво се сазнало како су елементи по тежини међу собом сједињени, па тек доцније сазнало се и о односима, који постоје у запреминском саставу једињења. На послетку и у обичном животу више се служимо мером но тежини, но мером по запремини. 6. 0 валенцији говори се пре атомске теорије, а међу тим зна се, да је валенција једна одвећ характеристична особина атома; према томе правилније је говорити о валенцији, тек пошто се ученпцима каже, шта су атоми. 7. 0 хемијским знацима, Формулама и једначинама говори се такође пре атомске теорије а

требало би да је обратно, јер знаци и Формуле престављају нам атоме и молекуле тела. 8. Одређивање молекулске тежине онако као што је у овој хемији изведено, за ученике средњих школа са свим је неразумљиво. Помиње се закон, да: Једнако запремине гасова, исте температуре п напона садрже једнак број молекула", а нема пикаквога објашњења, како се дошло до тога закона, који служи као основа за одређивање молекулске тежине. И с тога пошто ученици морају та1 закон без разумевања на памет да науче, не може им бити разумљиво ни одређивање молекулске тежине. 9. Ученици средњих школа врло честомењају појмове о деловима по запремини и деловима по тежини. Тако н. пр. они упамте, да. се разлагањем воде електричном струјом добивају две запремине водоника и једна запремина кисеоника и онда врло често погрешно се изражују, да се вода састоји из два дела водоиика и једнога дела кисеоника. С тога је нужно у почетку скренути пажњу ученика на ту разлику и онда н. пр. не би им био нејасан онај став на стр. 9.: ,,тако вода садржи увек водоника и кисеоника и то један део водонпка и осам делова кисеоника", кад би посде речи део односно делова, стајадо ма и у загради ио тежини. Овај додатак у тодико је потребнији у овом случају, што се тек доиније у књизи види, да се дедови по запремини бележе као „запремине" а, „делови", да значе делови по тежпни. 10. ДеФиниција металоида и метада овако је изведена : као воду тако ,и сва друга једињења раздаже струја електрична у њихове састојке а ослобођени елементи иду увек на исти пол. Према тој особини подељени су едементи у електро-негатпвне или металоиде и електро-нозитивне или метале ." Међу тим н. пр. сумпор, селен, азот, фосФор, бор, угљеник, телур, силицијум и др., сви су ти елементи према кисеонику едектро-поситивни, ади ипак зато нико не може те елементе уврстити -у ред метала. Псто тако без икаквога ограничења тврди се н. пр. код поделе елемената, да „металоиди немају метадну сјајност", док јод, телур и граФит имају метадну сјајност а при свем том нису метади. Или „киселине и базе можемо дако да распознамо лакмусом", а не каже се, да то важи само за растворљиве киседине и базе. Или „соди пак не мењају боју дакмусову" без напомене, да је то правидо, ношто има соди, које и мењају дакмусову боју. —