Prosvetni glasnik

наука и настава

и њихових родитеља. Норед тога, аравила учтивости (уљудности, пристојности) могу се изучити у згоднимприликама, пто посматраљем понашања образованих људи у друштвеном саобраћају (можда и у позоришту), и уз то поуком о тим односима. Ну испуњавање саме Форме или Формалности лепога понашања, без разумевања и без осећ ан>а, нема васпитне вредности; него напротив, празне Форме и сами знаци, без дубљега значења, одржавају неискрене, неистините и лажне односе међу људима, те су за то штетни с моралне стране. Правилно аонашање има неиосредне или носредне везе с моралним васпитањем и с естетичким васпитањем, као израз моралних осећања, или као пзраз естетичких осећања. Према томе, могла би се иравила понашања поделити: 1) на правила уљудности или учтивости, по којима се захтева људско или хумано поступање и достојно иопгговање свакога човека као таквога, или предусретање свакога човека као себи једнакога; 2) на правила аристојности или друштвене углађености (с финим манирима), где се полаже важност на леао и аријатно, углађено и фино понашање, које не вређа никога, него напротив — привлачи поглед и задобива осећања других људи, где се, дакле, човек влада онако, како се пристоји, или како приличи на ком месту и у које време. Поступци прве врсте треба да буде морална осећања и у других људи, а постунци друге врсте треба да изазивају естетичка осећања у њих. А саољни изрази таквога понашања обухватају: 1) Чистоту тела и одела, обиталишта и свега осталога, што се износи пред друге људе, јер то претпоставља чистоту осећања, с којим се нарочито пред угледне и заслужне људе износи оно, што је најлепше, а то се осећање показује у невиности, искрености, и у истинском иоштовању других људи. Томе су противне спољна нечистота и неуредност, које вређају, ако се намерно показују пред другима, и унутрашња нечистота — као одсугност иријатељског осећања (с привидним поштовањем), неповерење, прислушкивање, ухођење, оговарање, клеветање и т. д. 2) Телесне иокрете, куда долазе физиогномијски изрази и гестикулација (мимички просветни глаоник 1897 г.

изрази), п то од чеоти као ириродни изрази, а од чести као конвенционални знацн поштовања и пријатељскога расположења према другима, н. пр. поздрављање с помоћу покрета разне врсте : клањање, скидање капе, руковање, љубљење, куцање на врата, смешење, мрштење и т. д. 3) Говор, и то финоћу говора и лепе речи, којс не вређају, иего задобивају, али без ласкања — у смислу неискрености; тражи се отворен и јасан говор, који могу чути и разумети сва лица, која су у друштву (а не да се нешто крије од других, или да се говори туђим језиком, који не разумеју сви). Према свему томе, може се поставити ово опште правило за учтиво понашање : како човек доиста осећа и мисли, тако треба и да поступа према другим људима, и обрнуто : како човек говори и како се представља другима, тако треба и да мисли и осећа. — Овакво отворено понашање има вредности за васнитање ; а оно понашање, где се крију мисли и осећања, нема васпитне вредности. 19. ј) Снажење воље и навикавање на рад. а) ТТТто је снажнија воља, тим је јачи и одлучнији характер. Воља се може снажити у правцу рада, имања и уживања с једне стране, и у правцу уздржавања, прегоревања и триљења с друге стране. Она се може појачати с једне стране — храбрењем на аокушаје у лакшим пословима (пробањем); после, обичним иословањем и занимањем, који дају више интереса, као н. пр. при гимнастичким играма, при музичким и другим забавама и т. д.; за тим озбиљним радом, према одређеном плану, који спрема васпитаник, уз помоћ васпитачеву; најпосле, већим наирезањем, нарочито при савлађивању препрека или препона, које сметају у раду. А с друге стране, воља се снажи уздржавањем од некога рада, ограничавањем некога правца воље, задржавањем од извршења некога дела због неке погрешке, или због пренагљивања; носле, ограничењем трајања рада — због навиканања на умереност; за тим,- привикавањем на стрпљење, на сношење оскудице, на трпљење болова, физичких и психичких, — да би се тако добио ирекаљен характер. Снажење 33