Prosvetni glasnik

454

НАУКА И НАСТАВА

одговарати самој ствари. Он не сме мислити, да су поједине примедбе потекле из неке мржње ирема њему и пакости, но да је сваки био и дужан да каже своју оцену ида је свакоме слободно дакаже своје мишљење. Ћугање или неказиваље било би више од штете и свима и њему лично. Зато он има да се држи ствари, и да брани само оно што се може одбранити, да одбија само оне замерке, које би биле потпуно неумесне и неосноване. Он ваља да зна, да је много више великодушности у томе: не одговорити никоме ништа, ни на оно где потнуно замерци нема места, (јер су то већ сви видели), но одговарати на сваке ситнице, ајошмање на „заједања" са заједањем. Кад би се и по други пут давала реч оцениоцима, да одговоре на одговор предавачев, могло би да иде у бескрајност. Зато се ово може одобрити само у изузетним случајевима. Завршну реч има наставник, и његова је оцена пресудна. У својој оцени он се обазире на само предавање, на говор предавачев, како је он сам оценио своје предавање, и на замерке које су му учињене, држећи се увек главне ствари, а додирујући појединости само колико је то потребно. Из оцене његове ученици виде у чему су грешили и увере се о ономе о чему су били у сумњи. 3. Важност „критика" и корист од њих. Важност ових „критика" и корист од њих је несумњива и очевидна. Прва им је циљ п корист од њих, што ће сама предавања у основној школи ићи боље, те деца неће дангубити и учитељи веџбаоница неће штетовати. Друго, приправници се у опште навикавају одмах на бољи и савршенији рад, а то их води савршенству. Јер се до савршенства и долази само поступним поправљањем и напредовањем. Ко се не поправља, не напредује. Треће, приправници се уче на многе врлине. Прво и прво, уче се да посматрају сами себе, и да процењују свој рад, а ово је одвећ потребно за њихов лични напредак. Човек је себи најближи, најпречи, и с тога је и сам себи најбољи, најчешћи и најпотребнији критичар и оцењивач целога живота. Ео себе боље критикује и правилније оцењује, више ће напредовати. Даље, приправници се уче, да сами иризнају своје грешке, отворено и без устезања; а то је већ и за морални развитак њихов од велике важности. Ово је не само једна врста искрености, него и основа поштењу и први корак у поправку. Отуда и у народа она изрека: „Ко погрешку своју признаје, пола му се прашта". На послетку ученици се навикавају, да туђе оцене,

мишљења и замерке трпљиво сносе, атоЈе одна^веће важности. Као што ми имамо слободе, дамислимо о другоме овако или онако, тако је и другима слободно да мисле о нама и нашему раду. Ми им ту слободу не можемо кратити. А ни но чему немамо права очекивати, да туђе мишљење и туђа оцена о нама буде повољна. За то би и за нас било рђаво, кад бисмо се и на сваку рђаву оцену љутили. А још вишетонеби било добро за друштвени живот. Морални одношаји се не би поправљали, него би још ишли на горе. За то је у интересу друштвенога напретка, напретка моралнога, да се људи у опште навикавају, да туђе мишљење подносе трпљиво. Хришћански је, да се чак и увреде праштају, а камоди: да се просто мирно поднесе туђа оцена. Четврто, „више очију више види". Оваки разговори, где сваки износи своје опаске и своје знање, различно од других, не могу а да не донесу користи свима. Мењање мисли је увек корисно, и с појединим људима, а камоли са читавим друштвом, А нарочито приправници имају прилике да се више користују говором и оценом самога наставника њихова. Ово могу да буду права предавања о раду у школи у опште, проткана самим животом школским и у толико занимљивија од других. На послетку, пето, ови претреси су пајбоља обнова све теорије педагошке, и ходегетичке, и дидактичке, и методичке. И нема питања, које се овде не додирне и не може претресати с разних гледишта. Често многе ствари, које су се у теорији училе и биле тамне, сад тек буду јасне. Каткад претрес једне ствари однесе цео сахат и пређе у други. Било је предавања чији претрес однесе по 2—'3 часа. Најпосле, овде ее не обнавља и расветљује само педагошка теорија, него и сва теориска или научна спрема из појединих других наука. Јер се на овим критикама исправљају и стварне грешке и допуњује се оно што је још требало казати. Користи су дакле многобројне и несумњиве, и предавања сама, без ових претреса или „критика" не би вредела ни у пола.

(Сад приправници иду на предавања у веџбаоницу, и то прво да слушају угледна нредавања а за тим и сами да предају). Ј. Миодрагови)..