Prosvetni glasnik

510 ' Н А У К А и

показује историја Германа у средаем и итадијанска историја у нашем веку. Идеја, која тако распаљује, лежи овде у маси као делини, она се сиушта и преноси у све делове њеие до дичних атома, живо их скупља у целину и загрева до грозничаве ватре патриотизма. Али сила, која се у особитим периодима државнога живота појављу.јс тако елементарном ватром, постоји и иначе и дејствује у истом смислу. Ту силу чини све оно, што патриотизам потстрекава, и што на супрот ономе, што проистиче из државне прошлости, произлази и у нормалним временима из предосећања државне будућности. Живот је кретање — то важи и за државу, и ако јој име означава сталност, и то с правом у колико она остаје стална, и ако се покољења љених грађана у непрекидном току смењују као река где талас испред таласа бежи. Живот је кретање : — зато се мали делић у великом драгавном телу у толико пре осећа као део живе целине, у колико и он осећа њено кретаље, схвата његов правац и види, како се циљу приближује. Ако апстрахујемо силе политичких успеха, које у тренутку иоражавају, и силе још живог бола услед какве велике националне несреће, која у здравом грађанству као оштри трн распаљује патриотске страсти ако дакле узмемо у обзир само оне чињенице државног чуства, које хронично дејствују, онда између њих не знам ни једну, која би била снажнија, но штоје опште осећање у сваког појединца, да се државно тело креће к извесним јасно истакнутим циљевима. У оним одсецима свога иеторијскога живота, кад се такви покрети дешавају, који су постепени у своме иравцу а приметни и за око велике масе, државе уживају трајно највећи број патриотских грађана. Ако је према томе патриотизам чуство тако дубоког корена, онда изгледа да учени рад на каквом научном заводу никако не може продрети До тог корена; радно поље на научним заводима само је интелект својих младих грађана, т. ј. површина душе, која је изаткана из престава и појмова, и тек испод које се у недогледној дубини налази оно, што чини човеков карактер и његову вредност, т. ј. целину његових чустава, вере и воље. Научна настава никако не може, бар непосредно не, да ствара чуства, она и не треба да иотстрекава осећања којих нема; грешан и наопак би био сваки онај покушај, којим би се хтео вештачки однеговати неискрен и лажан патриотизам ; грешан, јер отров лажи дејсвује у грудима младићским самртнички на човечији карактер који тек постаје; наопак, јер је продукат таквог одгајивања не само политички без икакве вредности, него још мора бити

Н А С Т А В А

и штетан тиме, што дискредитира и угушује, као сви ФалзиФикати, и ону здраву биљку, што до њега избија. То здраво растиње мирног и топлог отачаственог чуства клија иајрадије одвојено од оних брујних нанора буџаклијског патриотизма, оно не потребује.ни вештачког ђубрења ни стаклене баште, оно, ако име снаге да сазре, зри само по себи под сунчаним зраком радости за домаћим прагом. Јер најзад и та радост, са њеним тихим и привидно незнатним дејством, спада у велике чињенице патриотизма. Као таквога ценио га је већ нре двадесет и пет столећа генијални познавалац народа Периклес, кад је бирао онај чувени основни мотнв за посмртну беседу, којом је требало поново подићи скршени "батриотизам Атињана. Радост и љубав за отаџбину везују за државу. И ту нам се указује два пут једна тачка, са које наше васоко училиште побуђује- патриотске емоције, Истина још никако својим стпцифичним радом, већ самим својим постојањем. Находећи се у културном средишту наше државе, сиољно оличена и усађена у једну од најлепших палата што је вештина науци подигла, наше највише училиште чини природну гравитациону тачку за цвет свеколике младежи, која за науком тежи нз свију крајева наше отаџбине. Хиљадама њих је моасда у својим дечачким годинама сањало, да једном овде доврши своје целокупно образовање ; многима је пут био одвећ стрмен, или их је какав зао удес на странпутнцу забацио, а само мало њих одабраних приспелојена његова врата — и сваки од вас, један је од тих изабраних. Поносно, али у исти мах и са чус твом захвалности ступате у дворане и у средину наше нростонице, где вас је истина сопствена снага довела, али ипак тек пошто је у вами пробуђена и очеличена у културним државним радионицама. Сама престоница значи за принремног младог човека проширење његовог душевног вндног круга у свима. правцима, а нарочито и у погледу државних ствари ; у овој згради, у коју се за време свога школовања усељава, не као гост, него као пуноправни становник, за кога је сазидапа, држава излази тако рећи телесно оличена испред њега, и то у пријатном облику као давалац. Колико их је, који су је до тада само као примаоца познавали ! од стране породичне куће као непријатног потраживача порезе, из дечачких година као охолог одиозног иолицајца, који му је мргодним лицем забрањивао најлепше путање уживања. Овде међутим