Prosvetni glasnik

НАУКА * ИЖеТАВА

633

посао, често Је и веома тежак, дуг и скопчан с врло великим стрпљењем. Али и то је лакше од овог посла, где се уче створови човечјег облика, али често свести испод животињске. Уђох с директором у једио одељење, где беше 7—8 мушкараца и девојчица од 8—10 год. Деца устадоше. Али ни на једном лицу не спазих оне радозналости, која се код деце види, кад у школу уђе какав стран и непознат човек. Учитељица хтеде, иоред осталога, да нам покаже мало рада из гимнастике. Поче командовати и сама је рукама радила, а деца исто тако. тј. не исто тако, него нешто налик ва то. И поред давања такта, покретало је готово свако своје руке мало друкче. Једно опет није ни радило гимнастику него се пскида од смеја. Зашто се смејало, не зиам, а потздано ни оно само не зна. Друго се у клупи нешто врпољило, па тек истрчи овамо к нама. Окрете се, обрте се око мене ц директора, па тек стаде мени гурати у руке два три зрна трешања, које у руци имађаше, смешећи се некако безазлено, доброћудно, али тупо и беевесно. У другом одељењу показаше ми читање. Ишло је прилично. Писање како код кога : неки написали лепо, неки саме куке. Тако и цртање. Неки ми лепо показиваху своје писање, а неки не хтедоше ни донети, кад им учитељка рече. Уђосмо у једно старије одељење. Беше ту деце одраслије. Две девојчице управо већ читаве девојке од својих 15—16 год. церекаху се онако блесасто. С овим одељењем одосмо у капелу, која је у истој згради. Тамо један младић, од питомаца, свираше у хармониум, а остали певаху. Певали су неки сложно, неки опет сваки на свој глас. Кад пођосмо у капелу, један дечак не хтеде ићи. Наваљиваше на њега, али он остаде при своме. И оставише га. Директор ми рече, да им често морају тако остављати на вољу. А како ће га и присиљавати на што, кад оно не зна ни за што хоће ни за што неће. У другом одељењу деца нам нешто и декламоваху. Песмице кратке и лаке а ипак су их једва научили и то не сви. А и они што су бајаги научили, греше сваки час и што је најглавније говоре те песмице без икаква осећања. Душа не прати оно што песма каже и што језик изговара. Жалосна слика облика човечјег. Кад човек гледа како животиња изводи какве продукције, може се насмејати, може се чудити; али кад гледа ова створења човечјег облика, како раде оно што су бајаги научили, кад гледа ову децу, младиће и девојчице, међу којима има иначе телесно здраве, лепе и разиросвмјвж глдеинк 1897. г.

виЈене деце, кад то, велим, човек гледа, мора се запитати: је ли могуће да је човечје крви ово што на човека личи ? Но још жалоснију слику дају идиоте по другим одељењима. при земљи која су одвојена од осталих одељења. Тамо беше једно дете од 15 година, које је развијено тек колико дете од 3 године. Говорити готово не уме, тек што год прошапће. Друго никако не устаје са столице. Седећи и спава. Треће — баронеса нека — већ 6 година је само у наслоњачи. Укочене јој и ноге и руке. Четврто и пето слепи, а разума ни мало. Кад их ко ослови, само се церекају. Они у номенутим првим одељењима по што год уче, а ови се само хране и чисти се око њих, само — живот им се одржава. Живе да дају жалосну слику човечјег створа. Око ових последњих је, разуме се, више служнтеља. То стаје доста, али има ту деце из богатих и виђених породица, које плаћају повеће суме за ово и овако неговање, а има их које завод издржава о свом трошку. Изађосмо после у врт, који беше простран и лепо уређен. Мањи врт беше управо у самом дворишту, међу зградама. Ту беше доста цвећа. Неко се беше већ развило и над стазу наднело. А туде пролазе ова деца и не&е цвеКе да дирају, кидају, или кваре. Зачудило ме је то. Зар дете да прође толико пута поред овог великог црвеног цвета од божура, који се над стазу надвио и, тако рећи, нуди се ручици детињој да прође и да га не откине, не дирне! Да, рече ми директор. Што није за јело, то не дирају. Идиоти дакле не уживају у лепоти цвећа. Кад видите децу да цвеће дирају и кидају, па и онда кад најлепши цвет на комадиће искидају, посаветујте, покарајте ако хоћете, али нека вас то не љути и жалости. Та деца ипак цвеће цене и уживају у њему на разне своје начине. Ја сам с већом тугом гледао оно лепо недирнуто цвеће, него да сам гледао најлеши врт од деце погажен и нокидан. У осталом с овом се децом у свему лепо поступа у овом заводу. Зато има деце која желе да се опет овамо врате, кад их родитељи узму одавде и одведу кући. Храна им се даје што јача и то пет пута на дан: у јутру, у 10, 12, 4 сахата и у вече. Сваког дана има меса, а даје им се некад и пива. Заводу овом као да је више задатак да чува и негује ову децу, да укаже милосрђе према онима 82