Prosvetni glasnik

644

преглед шеолских листова

раздавању награда сшште утакмпце. Министар поново долази у могућаост да се бави великим питањем о интелектуалном наиретку франдуског народа. Предмет је беседе успех постигнут у курсевима за дечаке и одрасле. Све је за похвалу: и несебична заузимљивост књижевпих и научних првака за распростирање знања у масу, и ревност простих грађана у организадијп хуманитарних удружења и васпитна вештина наставника. Министар говори без оне хладне уздржљивости којом се жели симуларати трезвеаост државничка; његова уста слушају и разум и срде, а код правих великана ту пе може бити никакве несагласности, бар не у питањима наставе за народ. Беседник осећа удруженост оделитих тежњи, он гледа духовним очима како се незнатност поједииих снага стапа у огромност уједињених друттвених покрета. Све то руководи један велики принцип, коме је XVIII век одао највише по штовања: принцпи солидарности. Он се не противи личиом осећању; па против, ово осећање, у светлости сувремене психолошке науке, постаје вођ човеков ка стварању колективног морала и социјалног осећања. Човек не постпже ништа ; људи могу много. Нагомилан рад векова ствара ошите благосгање. Без тековина прошлости сувремене генерације биле би робинсонске. Све је наслеђено: известан морални поредак који одржава личност до боље организацпје : научне и књижевне идеје, које не спречавају умни напредак; економска организација која није покретна, политиче уредбе и установе, које у извесној мери заштићавају личност од грубе силе. Све је то остављено не да се упропасти, већ да се побољшаи уздигне. Сваки покушај упропашћења значио би иовратак у варварство; сваки застој иоказивао би неспособност сувремених генерација за културни живот. Завештања прошлости треба обогатити сопственим радом: појачатн социјална осећања; ослободити личност до којих грапица без штете по друштвену заједпицу, распрострти материјално благостање у што дубље слојеве народне; избавити масу из умног мрака и извести је на светлост науке и улетности. Ко је позван да то учини? Старо племство имало је девизу „подеззе оШде", али старог племства нема више, нема га бар у оној улози, у којој се иређе јавља. Нова аристокрација, научни и уметничкп прваци, позвани су да се приме часне дужпости просветитеља народних. Њихова срећа оснива се на напору радног сталежа: њему су дужни вратити ону светдост, којом нх сувременост обасјава. То је дуг части; више од тога то би било дело разума. Ништа опасннје од неироевећености народне! Најплеменитнје идеје гасе се у такој атмосфери; најбољи духови ириносе се на жртву незиањем народа. У општој несрећи појединачна срећа постаје бојажљиво животарење; у општем мраку залутају појединци и поред светлости својих фењера. Лични интерес упућује интелпгенцију на активан рад у корист ироширења образованости; друштнени морал наређује да не буде више изганика у питању умног напретка. Други чланак бави се школским добротворним друштв има и удружтима бив. ученика. За ове установе има се благодариги друштву занаставу. Покрет је почео у мају 1884. и 1895. већ се појавио зваиичпи циркулар, којим се препоручпвала организација ових удружења и стварање курсева за одрасле. Исте године држани су конгреси у Хавру и Бордоу, а 1896 у

Руану. У 1895, год. у три округа иариска не беше школ. добротворних друштава, а у 17 су постојали, а сем тога и три удружења некадашњих ученика опшгин. школа, у 1897. години број добротворних друштава порастао је од 20 на 30, а број удружења бив. ученика од 3 на 80. Ова нееразмерност у напретку поменутих установа извесно долази од тежње младих људи ка еманциповању испод власти старијих. Међутим та слобода може по каткад бити и опаснајер граничи се неком врстом анархије. Треба под конгролом наставничЕСОм олакшати прелаз од ђак& ка грађанину, не вређајући достојанства и частољубље омладине, али заклањајући је од штетних каприза. За то су погодна удружења у самој школи, где би се власт наставника ублажавала без штете по ауторитет њихов. Ту разлику не осећају често ни сами наставници, и треба много стрпљнвости и воље, да се савлада и научи вештина унрављати омладином, која је изишла из детињства а тек закорачила у мушко доба. Чланак „један месец у великој војводини луксенбуршкој " није довршеп у овој свесци, и о њему ће се говорити кад буде на реду свеска у којој се чланак завршује. Чланчић „ уиуство за крокирање с арироде" односи се на извесна објашњења у цртању предела, које је од важности како за наставнике цртања и географије, тако и за путнике, путописце, војсковође итд. Уиуства се односе на избор тачке за иосматрање, хоризонталне и вертикалне пресеке, величину одстојања од иредмета, однос појединих тачака у природи, што све зависи од самог земљишта, које се црта. Даље се говори о еветлости потребној при крокирању, о размерама нацрта с неким напоменама о материјалу за цртање. Писац је расправе Раи1 СоНв. После овог члапка изиесен је преглед наставе педагошких наука на универзитетима у Сједињеним Аиеричким Државама. Сем теорнјске и практичне педагогије и историје педагогије, на многим универзитетима проучавају се системи школски у Европи, организација школа с погледом на политичке, социјалне и педагошке узроке, који утичу на њено усавршавање. За тим се проучавају анатомски и физиолошки проблеми који су од практичне важности за педагошку науку, прате се успеси у испитивању умног развитка дечјег, и расправљају сиецијална питања из области педагошких учења. На иоједпинм универзитетима сем извеспе пажње посвећене свим важнијим педагозима европским проучавају се засебно прииципи великих педагошких ауторитета: Песталоција, Спенсера, Хербарта, Бена, Русо-а и др. Поред научне козерије о микробама у овој свесци заступљене су добро и довољно и рубрике: хроника основне наставе у Француској и штамаа и књиге. У последњу ушло је 5 реферата на разна дела, од којих је један већи, а остала су четири краћа. Ј. Лрод.

Беп^сће ХеИзсћгШ ?иг аи81апсИ8сће8 1Јп1еггГсћ1;8№е8еп. Негаиздедеђеп уоп Ђг. Ј. \Уус1гдгат. Егз1ег Јаћг§ап§, БеЈр21§. К. УоЈ §Шш1ег8 Уег1а§ 1895. — 1896. ЈаћгПсћ 4 НеНе. Рге1з 10 Магк. Види „Просветни Гласник" за јунн ове го1 дине стр. 420.—422.