Prosvetni glasnik

710

К 0 в ч

Е Ж И Ћ

ника основ. и грађанских школа свих народности у земљама а.устријскнм, књиге за учитеље и др. иослато је око 600, — слива, цртежа, мапа и атласа за очигледну наставу, ириродне науке, земљопис, историју, цртеже и др. има преко 400 ком.. — и око 150 ком. разних справа за предавање природвих наука, збирака, модела и др. наставних срестава.

БЕЛЕШКЕ ИЗ НАУКЕ Ендографски атеље. — У оваком атеље-у фотографише се не само спољашност човечја већ и унутрашњост. У улици Ече <1е Ре1е11ег у Паризу постоји један овакав атеље, и ако нађе иримене, ускоро ће се моћп видети и ио другим већим европским градовима и испуњаваће их фотогр. породични албуми, којп ће, без сваке сумње, моћи послужити лекарима за студију о наслеђеним махнама појединих породица,

Уље од зашјских јаја. — У Северној Америци у држави Конектикета особито у околини једне тамошње варошице распрострањена је једна особита и чудновата грана привреде. Ова се привреда састоји у тоие, што ловци лове звечарке те из њиних јаја исцеде уље које се јако цени у овоме предеду Америке. Америкаци га употребљавају за лечење ревматизма и невеалгије. Једна унција тога уља стаје 25—30 долара (125 —150 дин. Наоружање ловаца на звечарке веома је просто. Све оружје чини једно копље на чијем је врху утврђена цаоштена као косир крива оштрица- Каднаиђе ловац на звечарку испружи ово копље и вешто дохвати оштрмцом главу јој, која је у маху одсечена. За тим се змија распори, повади јаја и неко време у врелој води прокувају. На површинд ове воде нахвата се зејтинасти слој, који се скине и у реторти цредестилише да би се помешаиа вода удаљила. По том се кроз муселин филитрисано уље меће у флашице. Ово уље личи на вазелин и шеће се на кожу на којој пропзводи несносно запаљење, с тога се меша с другим уљем. Пошто се оно јако тражи то ловци врло ревносно убијају звечарке по околним иределима и ралвијају ову грану привреде.

Висина и дузкина морских таласа. Интересантне податке о висини и дужини морских таласа пружа нам књига, коју је написао д-р Шот поводом шесдесетогодишњице барона фон Рихтхофена. Испитивања ова чнњена су 1891.—92. год. за време путовања ка рту Добре Наде и то на отвореном мору, на већим дубинама морским. За мерење таласа д-р Шот се служио врло осетљивим барометар-анероидом, који.може мерити унадање или издизање и на сантиметре, при чем се увек имало у виду то, да се лађа на врху таласа дубље зарије у воду него што то бива на удубљењу између таласа и према томр чињене су поправке. Свака врста испитивања чињена је једног истог дана са опредељеном брзином ветра. При доста јаком пасату период таласа је трајао 4,8 секунда, при чем је дужина била 34*50 метара; брзина у секунду 7"38 м. што чини за један час на 27

километара; — ово је приближна брзина савремених једрењача. Када ветар стане силније дувати онда се и брзина и величина таласа јако увеличава. При јаком ириморском ветру њихова дужина достиже 78 м., брзина 108—109 м. за секунду. Таласи, чији период траје 9 секунада са дужином од 120—128 м. и брвином од 52 км. за час, јављају се само за време бура, када сејачина ветра бележи са 9 по Бофортовој скали. За време југо источне буре д-р Шот мерио је у јужном делу Атланског Океана таласе, који су били дугачки 267 м. па и то није максимум, јер је он под 28° јужне ширине 39° источне дужине посматрао таласе, чпјијепериод трајао 15 секунди, дужина 345 м. а брзина 23'6 м. за секунду или 86 км. за час. Што се тиче висипе таласа, д-р Шот сматра много досадашње цифре преувеличаним. Неки испитиваоци нашли су висину таласа 9—12 мет. при јачини ветра 11 по скали Бофортовој, међутим ЈПотов максимум износи само 9'б0 м. На основу овога он тврди, да су чак за време вајјачег урагана ретки таласи од 18 м. висине, а од 15 м. висине јављају се изузетно. Када је обичан пасат висина је таласа равна 1'5—2 м. („Нпва" 1897.) Кангрга

Данашњи највеКи јелени. — Само на северној земљиној хемисфери има јелен&, који су нашем јелену ио величини једнак^ илп га чак превазилазе. На јужној земљиној полутини јелен4 или никако и нема, као у Средњој и Јужној Африци (која је иначе у другим великим еисарима веома богата) и у Аустралији; или они, којих има, као Сегуиз сатреаМб Сиу. по пампасима или степама до Патагоније у Јужној Америци, по ведичини једва досежу нашу срну или и од ње далеко заостају. Тамо се дакле говори само о „срнама". До сада највећи јелен, јеле-цин Сегуиз Шћегшсив 0., као што је познато из палеонтологије живео је у Ирској (у чијим се тресетиштима сада често палазе његови иотауни скелети, у Средњој Јевропи и Сибиру и то још у дилувијалној формацији квартерног доба, и по свој прилици његови велики, јако разгранати и широки (при дну 2,7, а од левог до десног врха 3—4 метра) рогови украшаваху пећинска обиталишта првих људи; и могуће да је човековом руком и истребљен почетком исгориског времена. Садашњи пак највећи јелени, као што смо рекли, живе на северној земљиној хемисфери и јесу ови: Снажни „ватипи* (Сегуив Сапас1епз18 Впзз.), највећи од свију садашњих јелена, који у шумама и великим пољанама (преријама или савапима) Северне Америке (која је постојбпна и Сегуиз у1г §1шапив От.), живи под истом земљописном ширином, под којом код нас у Јевропи и Заи. Азији наш племенити јелен и у Источној Азији Сегуив јзиђга, воји по велпчини првоме једва што да уступа. Зоолошка башта у Хамбургу може се похвалити, да је прва добавила и однеговала ову врсту: источносибирскога јелена (С. 1зићга). Ту се већ од неколико година држи ирви и једини комад ове грациозне животиње, и то мужјак, али се било морало укрштати га са северо-американским ватипи-ем. Тек ту скоро,