Prosvetni glasnik

ПАУКЛ Н ПЛСТАВА

иротивником. Обраћа сс пажња више на лепо држање тела, на одмерене покрете и умерено показивање снаге. Рвање је, управо, бнла школа за одлучно, алн племепито и постојапо чедичоње духа. У нрво време борци су опасивади запрегу, а доцније су се рвали сасвим наги — као и код воћнне других гимиастичких игара. Пре борбе мазалп су цело тело зејтином, да би им удови билп гинчи и еластичнпји; а за тим су га посинали нрахом или песком да не бп, мазпо и клизаво, било неподесно за чвршће обухватање; но прах је у исти мах снречавао нрн борењу н јако ?знојење, дакле нзнуравање. По свршеној борби ирали су се у купатилу II опет мазали зејтииом, сматрајућп то као корисио за одржање здравља и очвршћење удова. Навнкавањем нагога тела на свеж ваздух и сунчане зраке, као и мазањем и посипањем прахом, добијала је кожа угаситу, скоро џигеричасту боју, која је сматрана као знак доброга здравља н мушке крепости. Рвање је имало две врсте : стоје&ке и лежећке. У првом случају рвач је имао да обори противника на земљу тако, да раменом земљу додирне. Борба се свршавала тако, кад се такво обарање три пут поновн. У случају, кад оба рвача надну у исти мах, раздвојени, скакали су и ноново отпочињали борбу; а кад падну обухваћени, те се није могао одредити победилац, прелазили су у другу врсту рвања — лежећке, које се иродужавало дотле, док један од рвача пе усне да другога подвуче пода се. Тада би му упро колепо у прса и гушио га дотле докле оборени пе прнзиа сам да је побеђен. Рвање лежећке допуштено је било најпре само у гимнастичким школама, а доцније и при јавним утакмицама стручних атлета; али нрн великнм народним нграма рвало се само стојећки. При ступању у борбу, рвачн су један према другоме заузимали поузданији положај, с нешто раширеним ногама, с десном напред, с истуреним рукама напр'ед, с пешто увученнм вратом у рамена, с ногуреним леђима и увученим трбухом (да бп га сачували од напада). У таквом положају опрезно су вребали тренутак, када ће једаи другога подесније дочепати; често је трајало подуже времена у нокушајима хватања, док се не пређе у право рвање и обаљивање. Одређени надзорници нарочито су пазилн, да се при рвању употребљавају само доиуштена хватања и маневри. Нарочито су била забрањепа страг сна борења, ударања или уједања. Али се могло користити вештим маневрисањем п лукавством у обмањивању протпвника, хватањем за врат или за гушу, упирањем лакта под браду, стезањем и гњав11РОСВЕТНИ ГЛАСЈШК 1898 г.

148

љењем, при чему је противник, спречен у дисању, често био принуђен прнзпатн да је побеђен и без обарања на земљу. У допуштене маневре рачунало се и изненадно спотпцање ногом, као и обухватање и издизање противника у внс, зарад лакшег обарања. 6. Песннчање. Находи се још у Омировој Илнјади, приликом погребне свечаностн Иатроклове. Сматрано је као споредна врста гимнастичких игара, необавезна за телесни развитак. Дечаци су се у њему вежбали тек од 14. годнне, и то у мањој мери. У несннчању вежбали су се но највшне атлети, који су се на јавним играма такмичили за новчапу награду. За њ су била ирописана нарочита правила, у којима се гледало на вештачка и елегантна извођења, него ли на сурову надмоћност снаге. Борци су стајали један према другоме у косо, с левом страном према противнику. Начин борбе доносио је непрестану промену између напада и одбране, при чему је лева рука, бранила главу и прса, а деспа нападала; али су у нодесним моментима и левом руком задавани ударци. Вични су се борци старали да се одрже у одбрани, нарирајући рукама протнвникове ударце и заморавајући га, те тиме или га принудити на напуштање борбе, или га једиим, добро циљаним ударцем, онеспособилн за борбу. Ударци су били пеизбежнн, нарочито по глави и лицу, нри чему су уши највише страдале; с тога су за њих употребљавали нарочите завоје. Зарад јачих удараца, обавијали су руке кожI ним каишима до близу лактова тако, да је покрет руку н прстију остајао слободан. Али су много опасније и суровије бпле борбе с тешким рукавицама од тврде биволске коже, с ушпвенпм комађем олова. Такве су борбе биле допуштене само стручним атлетима; а њима је било нарочито забрањено задавати ударце опасне по живот. 7. Панкрација (тсару.оашоу). То је удружено рвање и песничање — као највиши стуиањ Физичке борбе. У панкрацији су билп у послу свн деловп тела, с јаким мшпићним напрезањнма; али је и хитрина вредила толико исто, колико н јачнна тела и снага песнице. С тога се и рачунала у најтеже и најопасније гимнастнчке борбе. Њоме су се вежбалн одрасни људи и младићи, али је у главноме бпла од значаја само за стручпе атлете. Код Ианкрације иису употребљаванп каиши за руке, да не би сметали рвању. Ударање пије смело битн пуном песницом, него шаком или прстима. У нападу била је нарочита тешкоћа, чувати се од 21