Prosvetni glasnik

ЂУРА МИЛМЈАШЕВИТг ДИРЕКТОР И ПРОФЕСОР III БЕОГРАДСКК ГИМНАЗИЈЕ 27. Фсбруара у 7 сах. изјутра иреминуо је носле осмодневног боловања од занаљења илућа чему се нридружно удар у срду, а сахрањен је 28. ист. м. у новом гробљу оеоградскон. Иок. Милијашевић рођен је у Стунници, селу у округу иодринском, 23. анрила 1851. године. Основну је школу свршио је у Јаребицама, ирва четири разреда гимназије у Шанцу, а у Београду нети н шести разред гнмназије и философскн Факултет Велике Школе. Другога течаја III године завршио је своје школовање у нрнродно-математичком одсеку, јер је тада фнлософски Факултет иодељен на два одсека. По свршеном школовању ступно је у државну службу. Пајнре је био, 20. августа 1874. ностављен за учитеља у школи младолетних осуђеника у Топчидеру, за тим, 20. марга 1876. за нредавача у ондашњем „другом одељењу Богословије. 10. маја .1878. отишао .је за иредавача ваљевске ннже гимназије, где је 15-. августа те године постављен за суплента а 5. априла 1880. за продбсора. 6. септембра 1881. нремештен је у крагујевачку гимвазију а 11. августа 1887. у ондашњу нижу гимназију београдску. У тој је школи, нОмогавши да се изведо на ступањ гимназије, остао све до смрти, а од маја 1891. био је с мањнм нрекидом, и њеи днректор. .Имајући да према закону нолаже нроФесорскн иснит, он јс тој дужностн одговорио у сентембру 1886. положнвши иепит из Упоредне ГеограФије са КосмограФијом и Иеторије Срба, из Мемачкога и Францускога језика. Осим редовне службе новераванн су Милијашевићу и други иословн од просветног и општег значаја. Бивао је неколико пута надзорник основних школа, изасланнк Миниетра просвете за испите у Вишој Женској Школи, изасланнк Миннстра иросвете на Главни обор Учитељски, члан одбора за испнтивање ироФесорских кандидата, члан Главнога Ироеветнога Савета, члан одбора за иеннтивање кандидата за Војну Академнју. У друштву Св. Саве бно јо члан Главнога Одбора, даље члан Археолошког Друштва, суделовао јс ири покушају да се оснује ГеограФско Друштво. Иитересујући се за јавпп живот и напредак, нокојник је више нута биран у онштински одбор престонички у управе разних хуманнх удружења ноглавито у престоннчком крају Врачару, где је п живео. V Народној Скупштини 1888. био је Ераљев иосланнк, а .за тим, по новом изборном реду, квалиФИковани народнн посланпк за округе нишки и врањски. Колико је живот покојников био скроман, толико му је био ведичанствен сировод, ноелсдња иошта коју сувременнцн указују заслужним људима. Ретко кад внђена онако огромна мпожнва учесника евих друшвсннх редова истннеки је ожалила овога скромнога грађанина којн јс за собом оставно удовицу са четворо деце. Другови, ученици, пријатељи, општинскп одбор, уираве свих удружења у којима је иокојппк радио, некадашњи ученпци — полагањем венаца на одар покојников исказали су своје живо жаљење. Осем тога усиомену покојникову уписали еу за члана неколиких добротворних уетанова његови другови, пријатељи, сурадници и ученици. Пред црквом Св. Саве говорио је врло л шу беседу 1'. .1. 'Баја, друга је била заслужено признање на Цветном Тргу од г. Ј. Петровића, трећа, лепа, на догледу школс у којој јо покојннк радио од г. Т. Старчевића, четврта је реч на крају варошп дирљив опроштај његових ученика, пета је тужна беседа на гробу од г. II. II. Ђорђевића. Ео сумња да скромност може у данашњем друштву нматн одличне цене сво.је ; ко не верује да и носле смрти има живота у нријатном и захвалном сећању познаника н пријатеља: ко гледа на живот као на. средство коме је циљ бити на моралну корист ближњем и еамо у мирноћи савести и задовољству душе тражити награде за свакодневна добра дела своја — тај је на ногребу пок. Милијашевића могао нознати велику исгину морала, но којој се најтачнији суд даје онда кад се нроговорн слободно од сваких веза н нредраеуда... „Мора битн да еахрањују богата човека?" уинтала је једна сиротица, гледајући тај јединствени спровод. ,,Не, еиромаха !" био је одговор. „Онда сахрањују доброга човека !" убедљиво је завршила сиротица. Тајеједнареч најиотнунија карактеристика живота, рада, тежње п мишљења нок. Милијашевића. Научен вазда надати се — ннкад не очајавати; склон увек веровати добру — никад злу; уверен да му је дужност дизати а не рушити — он је био у свему животу своме добар друг, нскрен нријатељ, благи саветник. Скромно, тихо и нечујно прнносио јс нокојник иодизању опште зграде научно-књнжевног наиретка свој део, ређајући камичак до камичка да се, већпном непознат, одмах склони весео н задовољан не што је на ноелу с кога ће бити впђен и слављен већ што посао нанредује. Такав је