Prosvetni glasnik

176

гадњл главнога пгосветнога савета

II Логпка. Овај предмет подељен је на арактичку и критичку логпку. У првој се излажу средства, којима ое долази до истине, а у другој средства, начини, којима се добивена истина распознаје од неистине, заблуде. Црактичка логика даље дели се на два дела. 11рви део говори о општим иостуацима (носматрања, екснернментовање, индукција, класиФикација, деФиннција, хинотеза, аналогнја нтд.) заједничким свима наукама, а ј други део говори о аоссбним методама, који постају комбинацијом ових разних поступака у разној пропорцији. Овамо долазе методи разних наука. У критичкој логици говори се о сазнању у онште, о лринцннима сазнања (идентитет, контрадикцнја и узрочиост). Затим се говори о заблудама, критеријуму истине, скеатицизму, идеализМу, рсализму и догматизму. Из горњег раснореда наставне грађе може се видоти да је правац, који је у овој логици застунл.ен, индуктиван. Ну у њо.ј нису изостали ниважнији облици из Формалне логике. Овај индуктивни основ, на коме је овај нредмет израђен, само га може препоручити као савременију пауку. Историја развића праваца, који су у логици како кад заступани, иоказује нам, да је некада и данашња Формална логика у борби са метаФизичком одржала победу као савршенија и напреднија према развитку дотадашњнх наука. Тако се у новије доба н индуктивној логицп и неопазно све више место уступа и пут утире, као модернијој дисцшглини, која већма одговара савременом развитку наука. Распоред наставне грађе у овом предмету изведен је на сасвим природном основу. А да је нреводилац врло добро учинио, што је нека места потпуније израдио, види се нарочито из оригинала, који је, као нзвод, на многим местима врло кратак. Сад да пређем на неке појединости. Увод почиње овим речима: „Логичари се но слажу у одређивању нредмета и циља логике." А после овога одмах се претроса и изводи питање о иредмету ове логике. Овде ми се чини да је учињен јодан скок, и изостављено је баш оно, чиме би се радозналост ученикова, горњим речима изазвана, задовољила. Еад се већ изнела сумња о предмету и задатку логике — што но мом мишљењу није требало — онда је требало ту разлику укратко изнети. Или је, дакле, то требало учинити или горње речи изоставити, иначе овако, и после одредбе нредмета ове логике, ученику остаје једна ствар нејасна, о којој је прво реч поведена. Менп се чини да јо овде са деФпницијом логике ■гребало поћн поиздаље, онако управо, као што је то лепо изведено у почетку „Увода у философију " са деФиннцијом науке. И тако би се тај увод отнрилике имао овако отпочети: Логика је наука о мшпљењу. Али је ова деФнниЦија узета сасвим уоишто, стогајетреба изближе одредити. — После овога укратко би се наноменули разни иравци логике, па бн се продужило: Али мн ћемо ноћи с овог гледишта: Знамо да се наше мишљење састоји из суме разннх облика нашнх душевних радњи. Помоћу ових облика, ових душевнпх радњи, сазнајемо свет око себе, долазећи до разних истина, из којих се састоји свака наука.

Но томе можемо роћи, да јо мишљење уонште средство којим до истине, науке, долазимо. Осем тога свака наука има ово двоје: садржину (градиво), као предмет, и форму (облик), као израз, који нредставља скуп свију оних оиерација душевних, којо су потребне за образовање једне науко — онда можемо деФиницију логике потиуније овако исказати: логика је наука о оним радњама и постунцима нашо душе, помоћу којих се долази до истине (науке). На стр. 10. помиње се разлика нзмеђу ове и Формалне логике. Ова је наио&ена дошла ненадно и без свезе, а то иде опет у прилог мом гврђењу, да јо требало или одмах у почетку изнети те разлике, или никако и не спомињати. На стр, 62. говорећи о квантитету судова помиње се обим субјектов у суду, а међутим о обиму појмова ии нре ни после тога нн речице ннје споменуто. Исто тако ни о иојму није спомпњато, а обе ове стварн нужно је претходно знати ради бољег разумевања суда и његова схватања по обиму и садржини. Тај недостатак из Формалне логике, баш на овом месту, требао је г. преводилац да накнади, као што је то код других нартија врло оправдано чинио. На стр. 91. силогизми: Ентимем и Епихирем, полисилогизам и соритес назвати су неаравилним, силогизмима. Тако стоји и у оригиналу. Међутим овај би назив могао бити оправдан само онда, кад би се ови силогизми оснивали противу правила о силогизму. На цротив нолисилогизми најчешће долазе ири различним облицима индуктивпог закључивања. Исто тако п Епихирем и Ентимем нису неиравилни с тога, што је једна премиса испуштена, или су обе даље разгранате, већ су само скраћени или раздвојенн већма, н ако, разуме се, ни овде неиравилност није искључена навлашним нрећуткивањем које неистпните премисс, као што то важи код силогизма уопште. Полисилогизам згодан је, истина, за лажно закључивање, јер се неистинитосг једне премисе измсђу више њих лакше нревиди него у случају, кад су само две цромнсе дате. То псто вреди и за Епихирем и Ентимем, јер је код њих то олакшано околношћу, што се код ирвог свака премиса даље разгранава, а код другог се једна од нремиса иавдаш прећуткује н тим пеиснравноет њена вечито заклања. Али оиет за то оии одговарају правилима о силогизму, они су дакле Формално правилни, те с тога не заслужују горњи назив. Исто тако: дилема, дизјунктивнн и хипотетички силогизми назвати су сложеним силогизмима. Тако је и у оригиналу. Ова сложсност њнхова оснива се једино на њиховом односу према силогизмима, чије су нремисе катсгоричке. За најконкретније чхватање, којо трсба да је у оваком делу заступљоно, мислим да овај однос но може иослужити условом за састав самог силогизма. Прегледнијс и схватљивијс бн за ученике било ноделити ово силогизме на : скрађене (Ентимем, Епихирем), сложене (полисилогизми, соритес) хиаотетичке, дизјунктивне и лематичке. Цревод је доста незгодан и везан, те се врло мало удаљава од буквалног значења и реда излагања речи. Отуда је неминовно морало нзаћп, да је понегде нејасан због сувншне краткоће, а нонегде нејасан онет због сувишног објашњења. Г. нреводилац је требао бити сасвим слободнији нри нревођењу, Јор би се тим ноI стнгла воћа јасност и разумљнвост у излагању.