Prosvetni glasnik

100

М аука и

настава

шен као велпки јунак, као херој и нолубог, коме је место не међу смртнима, већ међу боговима на Олимпу. 1 ) Али оно, што нобедну славу у олимпијским утакмицама чини још већом и узвишенијом, то је проста награда, којом су победитељи увепчавани. Није то била борба за материјалну добит, већ за име и неувелу славу, којом се вазда поносио не само победитељ, него и племе из кога је. Херодот прича о разговору, који се водио у персијском логору у иреме, кад су Грцп празповали Олимпијске игре: — Шта раде сад Јелини? — нитао је Мардоније аркађанеке ускоке. — Празнују Олимпијску светковину; забављају се борбеннм играма и утакмицама у трци на колима. — А колика је награда за такве борбе? — Маслинова гранчица. Тада се један од персијских великаша окрете војсковођи и рече: — Тешко нала, Мардоније! Зар си нас повео нротив таквих људи, који воде утакмичке борбе не зарад злата и сребра, већ зарад човечанских врлина ?.... Али, маслинов венац иије била једина награда, којом је одликован победитељ. Сем свечапог обеда који је последњег дана приређиван победитељима уз иевање хпмна („епиникија") њима посвећених, њихова су имена звапично уписивана у државну књпгу победннка (на камену или металу). У врту Алтис, у Олимпији, допуштено му је било подизање споменика себи, или у посвету боговима, а није бпло ретко да је иобедитељу указиваиа част подизањем његове статуе у месту рођења, а о трошку оиштиие. При повратку са игара приређиван му је трнумФални улазак у место рођења, у нурпуриом руху и на колима која су вукла четири белца, праћеи сродницима, пријатељима и миоштвом одушевљена света. Као што Дио Касије саоиштава, био је стари обпчај, да се пре тога поруши један део градског одбранбеног зида, казујући тиме да су граду, који је кадар да рађа такве јунаке, излишни зидови за одбрану. Није оскудевала ни новчана награда. У Атини је, још од Солоновога доба, нобедитељ на Олимпијским играма добијао 500 драхма, а на осталнм великим играма по 100. Доцније им је давата ') Нма доста забележених примера, који леио илуструју величину славе, одаване нобедитељима. У снису »Фкз. васаит. и његове реформе" наведен је такав нример с Диагором иа Родоса. Цииерон вели, да је олимиионик у Грчкој уважаван скоро више него какав туиумФатор у Риму. Победитељи у Спарти задобијали су час.т да се у биткама боре уз краља.

беснлатна храна у Нританеуму н указивана част ,нроедрнје", тј. нраво заузиматн иа дрлсаииим светковинама и у театру место у ирвим редовима; а поред свега тога, још су и ослобођавани од државних терета. Оволиком уважавању Физнчкога развитка пе находи се нигде више примера! Народџе игре п утакмице биле су само вид 1 љнви изрази оиих начела, која су Грке руководила у животу, биле су резултати њиховог оиштег и добро смишљеног васпитавања. Нисмо овде нарочито истицали и другу, духовну страну грчкога васпитавања; али и по ономе, што је узгред помнњато могло се видети, колико су Грци полагалн и на васпитавање душе и на развитак ума. Хармонија у развитку тела и душе, коју су тако добј5о умели да појме и остварују у спремању своје омладине за будући живот, неоспорно је призната као једини иравилан и нриродан нут за поуздан развитак и напредак човечанства. Оправданост њиховога гледишта потврђена је историјским Фактима. Правилно развијен телеснн организам био је најбоље огњиште за однеговану душу; хармонијско удружење обојих моћи једино је кадро да ствара савршенства у леноти и врлинама, да створи хармонијску целину, која је Грчкој давала и јунаке и патриоте, и рађала оне геније, који су је уздигли на високи ступањ културе, а који ће за човечаиство задуго остати предмет великог уважавања и ноштовања. Али, велика заузетост за јавпе игре и претерана жудња за утакмицама имађаху и сво.ју рђаву страиу. Што год је тежња частољубивпх младића и људи била већма управљена на то, да се задобије венац и стече неумрла слава, поред многих других моралних и материјалних награда, — тим је све више настајао обичај, да се појединци одају гимнастици као искључивом задатку у животу, бринући се око што всћег усавршавања телесне снаге. Тако је агонистика ноступно губила свој општи, пародни значај; она је у носледње доба грчко нрешла била у занатску технику — у атлетику, а утакмичари, који јој се носветише, названи су атлети. Атлети су се старали да, ненрестаним вежбањем и одржавањем дијетиога иачнна живљења, срачунатог једино на увећавање мускулне снаге, достигну у том иогледу највећи ступањ, те тиме осигурају себи победу у утакмицама, која је доносила толику славу и толике користи. Они су били у стању да покажу изванредну снагу и вештину, а маса се усхићавала, очаравапа чудесима њихових продукција.