Prosvetni glasnik

196

наука и

иастава

слугу; да су дужни одети га, обути и иабављати му све шго му је као ђаку иотребно, али да пе смеју давати ђаку новад као заслугу. У нзгледу је да ће и од овог малог корака бити неке користи за васиитавање и гаколовање сиротнмх ђака. Ну, нема сумње, да ово иитање треба једаппут стално регулисати, ако не због чега другог, а оно због оног велнког придолажења сиротних ученпка из унутрашњости нагае отаџбине, понајвише почетком школске годнне, а доста и у току године, у бебградске гаколе, из разлога, да ће се у Београду наћи послуживања и тиме продужити гаколовање, које би због сиротног стања у пређашњем месту школовања моралб престати. Оваки ђаци најобичније ароаадају^ и у науци и у васиитању; у интересу је одржа-ња иодмлатка, да се овом сељакању стане на иут, бар у току школске године. Али не можемо се оглуганти о једну чињеннцу, а то је да су и сада у нагаим гимназијама државни благодејанци пс&ајбољи ђаци и по учењу и но владању. И због тога њих не треба одбацивати из школе н спречавати им напредак у науцн. Њих ваља иотпомоћи још јаче, него што је до сада у корист њихову држава чинила. Не треба се занети мишљу: зар и данас треба пекоме плаћати да добро учи и да ностане човек. Ово треба чинити не само данас после 50—60 година нашега школског живота, него ће бити потребно чинити и у напредак. Ово је пут да се не губе у тами они светли умови, који су моћни стоструко вратити сво.јој отаџбини утрошен издатак на њихово школовање. Ну, да би се иовопитање органпзовало и уредило да обилатијег плода донесе, ми скромно предлажемо надлежнима, да издатак на државне благодејанце у отаџбини сведу иа овај начнн. Нека се оснује једна пнтернатска гимназија од пет вишнх разреда за целу земљу. Ученици пз целе земље, који у прва два разреда буду одлични а снромашнн, да се приме у ову интернатску гимназију, у којој ће имати и стан и храну и све ^ друге намнрннце. У осталим школама неће бити државиих благодејанаца. Овака гакола могла би бити у сваком погледу угледна гимназија; у њој бн светлео дар н марљивост; из ње би излазили најспремнији н за државне сваковрсне службе најпогоднији младићи. На овај начин државно благодејање, можда мало увећаио, било би истинска потпора, а не као сада, да ђаци VI. разреда оскудни а одлични ученпци, имају само по 6 динара месечно. Или треба учинити оно, или треба укинути н ово што сада имају. Ми дакле рекосмо да не треба укидати благодејање државно за гаколовање

младића у земљи, кад се све ово усвоји и да послуживање овако како је сада нрестане, да благодејанци буду истински прихваћени онда ће, нема сумње, атпасти онај огроман проценат ученика без писаљке, без хартије, других преких потреба, без којих се школовање ни замислити не може. А онда ће, дабогме, школа наша бнти права школа, школа живота, а не као до сада, да се одлежи и одболује неколико мучних година само за то, да слабуњав и истрошен младић постане указни чиновник, који ће своју породицу оставитн на терет државне пенсије, пре него што се држави у нуној мери одужи за своје издржање. Често се чује и сада вапај на огромне пенсије н лнчне н иородпчне, а ако нродужимо досадашњи систем гаколовања и попуњавања чиновничког кадра шта нас чека у даљој будућности ? Сва држава треба да се нретворн у један добротворан фонд за подржавање своје пропале интелпгенције и породица чиновничких! Ну, иевоља човека свачему научи, па ће ваљада и нас научити, како ћемо поузданим корацима ићи у наиредак, кад имамо нуно искуства из досадањег, кратког живота државног. 4. Јога нам остаје по прегледу, у III таблици забележеиој, једна наиомена. Крајња забелегака нагаа иоказује нам колико је учепика у гаколи без убругачића — џенних марама. Њих је било, на дан 12. Фебруара 1897. године, 147 свега, а то чнни у процентима 38,5% од целокупног броја ученика. Ово је истииа једна ситница према другим оскудицама нагае гаколске омладпие, која разуме се постаје све мања, кад се пође од I до VIII разреда; али и она иам очито каже, с каквим се неприликама мора школа борити, да би се приближила што више хигијеиским правилима гаколским. Овај огроман проценат учепика, који пемају убругачића а то је вигае од трећине свеколиког броја ученнка, иоказује с каквим, сиротиим н иеснремпим граднвом школским, ваља да се боре наставници, па да упуте омладину иутем, којим их не може упутити сама сиротна или запуштена иагаа породична кућа. Убрушчићима деца бришу нос, уста, очн, а и руке, кад се упрљају, дакле не само из пристојпости што без убрушчића не могу бпти него и са здравствене стране од велика су значаја. За време часова треба деци наредпти да нљују у убрушчиће, а пзмеђу часова у пљуваонице. У овом случају само се треба сетити разннх заразннх ексудата какве несрећне последице преносе и на ДРУ1'У дотле здраву децу. Није пеупутно мишљење сиротног света, да је школа место, где се много гато гата научи, да је и мала гакола опет гакола за живот, и да ће образовани наетавници упутити децу да